Intervjui

July 15, 2022

Katarina Manovski: Priroda nas uči strpljenju i suočava nas sa nama samima

Ovog puta smo razgovarale sa Katarinom Manovski, alpinistkinjom. Počela je da se bavi penjanjem kada je imala 12 godina. Pre toga ništa nije trenirala, ali je, kako kaže, od ranog detinjstva volela da se penje po drveću u dvorištu, “najviše na trešnju”. Katarina je iz Kikinde gde je odrasla, a sada živi u Užicu. Radi na svojoj doktorskoj disertaciji koja istražuje uticaj prirode na čoveka, sa više različitih aspekata (psihološki, motorički, fiziološki). Radi i kao trener penjanja u užičkom penjačkom klubu i aktivno trenira. Sledeća destinacija koju planira je penjanje u masivu Mon Blana, najvišeg vrha Evrope, mesto Chamonix. Fotografija iz naslova: Bojan Trailović Zdravo Katarina! Prvo nas zanima zašto penjanje? Za penjanje nisam znala da postoji. Bila je to 2005. godina, prva godina rada penjačkog kluba u Kikindi, gde sam rođena i odrasla. Otišla sam sa drugaricom da pogledamo jedan košarkaški trening, ali se pored terena nalazila crna visoka veštačka stena koja je odmah privukla moju pažnju. Na košarku sam zaboravila, a već sutradan otišla sam na prvi trening penjanja. Malo je reći da sam bila oduševljena, moje telo i misli bili su začarani, a ja i danas o penjanju ne mogu da prestanem da razmišljam. Kakav je bio prelaz na alpinizam sa penjanja na stenama?  Alpinizam je kompleksna aktivnost, odvija se u svim godišnjim dobima i na različitim podlogama, sneg, led, stena. Na početku, kada sam počela da se bavim alpinizmom najprirodniji i najlakši deo mi je bio penjanje suve stene. Tu sam se osećala sigurno, svoj na svome i bilo mi je prilično lako da se adaptiram, iako su u alpinizmu stene puno više nego one u sportskom penjanju i tehnika postavljanja osiguranja se razlikuju, to mi nije predstavljalo veliki problem. Najveći izazov mi je bio da naučim da se bezbedno i efikasno krećem po snegu i ledu, da izdržim dugačke pristupe stenama koji nekada traju više sati, da trpim hladnoću i generalno da se upustim u nepoznato sa verom u svoje sposobnosti. Prelaz nije jedan momenat, to je proces koji traje i nikada ne prestaje.  A alpinizam? Šta ti je doneo? Alpinizam je došao kao prirodni put razvoja moje penjačke karijere. Na početku sam učestvovala na takmičenjima u sportskom penjanju gde sam postigla zavidne rezultate. Tri godine za redom bila sam Balkanska šampionka u juniorskoj kategoriji. Nakon toga, svi u klubu počinjemo da se penjemo na prirodne stene. To je slično kao penjanje na veštačkoj steni, ali mnogo uzbudljivije, dinamičnije i više avanturistički. Penjanje na prirodnoj steni brzo je zamenilo veštačku, a na nagovor trenera, Laze Radivojca, odlazim da probam prvo alpinističko penjanje na planini Romaniji u Bosni. Tada sam imala 16 godina i sve mi je bilo novo, preda mnom je bilo puno izazova. Odrastanjem sam sazrevala i osvajala nove vertikalne prostore i iskustva. Alpinizam mi je doneo veliko životno bogatstvo izraženo kroz stvaranje snažnih prijateljskih veza sa ljudima sličnih interesovanja, putovanja u udaljene predele Evrope i sveta radi penjanja i uopšteno jedan novi pogled na svet gde da biste pobedili morate prevazići sebe.  Koliko je alpinizam opasan?  Alpinizam jeste opasan sport i to niko ne može da porekne. Alpinisti borave u nepredvidim planinskim sredinama gde stalno vrebaju objektivne opasnosti od pada kamena, promene vremena i ostalih stvari na koje ne možemo da utičemo. Međutim, ako se pridržavamo propisanih procedura i tehnika penjanja, svesni smo svojih mogućnosti te pažljivo planiramo i izvodimo svoje kretanje u specifičnom okruženju alpinizam je dovoljno bezbedan da ostanemo zdravi i neprovređeni. Ljudski faktor je ključan i onoliko koliko mi treniramo, učimo i napredujemo toliko ćemo biti spremnijii da odgovorimo na zahteve prirode i planine i budemo bezebedni. Koliko je često videti da se žena bavi alpinizmom, i/li penjanjem? Sportsko penjanje je u svetu, ali i kod nas postalo vrlo popularan sport tako da su žene vrlo aktivne i česte. Jedini takmičar iz Srbije koji ima plasman na Svetskom kupu u takmičarskoj penjačkoj disciplini boldering je zapravo ženskog pola. To je Staša Gejo koja ponosno brani boje naše male zemlje na svim velikim svetskim i evropskim takmičenjima u bolderu.  Kada govorimo o ženama u alpinizmu kod nas to još uvek nije tako česta pojava, mada je u poslednje vreme sve više žena koje su za to zainteresovane. Takođe, puno je žena koje se rekreativno bave alpinizmom, ali su zaista retke one koje su tome posvetile svoj život, koje napreduju u aktivnosti i postavljaju sebi visoke ciljeve. Kako se pripremaš za penjanje?  Pripreme su fizičke, rad na razvoju snage, izdržljivosti i fleksibilnosti opštim i specifičnim vežbama. Ali pripreme su naravno uvek i psihičke, pripremamo se na nepoznat teren, nepredvidive uslove, borbu sa prevazilaženjem straha. Strah je u alpinizmu uvek pristuan, on je čuvar našeg života, ali da bismo se uspešno penjali moramo ovladati strategijama kontrole istog kako bismo napredovali i išli napred. Prirodi uvek dajem prednost, ali bez treninga u sali se ne može. Jedno ne sme isključivati drugo i to uvek gledam tako da se u sali usavršavamo, postajemo bolji treningom, a priroda je poligon gde sve to treba objediniti i bezbedno se popeti i spustiti sa planine. Priroda je neverovatna, uči nas strpljenu, približava suštini ljudske prirode i uvek nas, nepogrešivo suoči sa nama samima. Sve možemo da prevarimo, ali sebe nikada. Kako uspevaš da prebrodiš povrede? Povrede su sastavni deo sporta i vremenom sam se na njih navikla. Prirodno, povrede ne volim i ne padaju mi lako ali znam da su one tu da nas nečemu nauče i pokažu smer u kom idemo. Ako sam povredila prste, znači da mi to nije dovoljno jako te da treba razmišljati o promeni procesa treninga u tom smeru. Ponavljam da nije lako biti povređen, ali uvek se motivišem novim ciljevima koje postavljam ispred, uporna sam u procesu oporavka i znam da ću biti bogatija za još jedno novo iskustvo. Da li si u nekim momentima želela da odustaneš i kako si to prebrodila?  Svaki put kad mi je u steni teško, kad nešto traje duže nego što sam očekivala, kad sam gladna, promrzla ili nervozna pomislim “zašto mi je ovo trebalo”, ali znam da nazad nema. U tim trenucima pomislim da ću odustati, da ne želim da se mučim više ovim napornim aktivnostima, da je to poslednji uspon u steni. Ipak, skupim snagu da nastavim na gore jer je to jedini izlaz i kad uspem da prevaziđem i savladam sebe, na vrhu uvek budem neizmerno ponosna. Prebrodim misli o odustajanju tako što kažem sebi da sam to već prošla, da je to samo faza i da će sve biti u redu kad budem na vrhu te da je važno zadržati mir i fokus. U alpinizmu me održava me želja da budem zdrava, sposobna da se izborim sa stresnim situacijama, mogućnost da otkrivam nove predele, upoznajem nove ljude i napredujem u fizičkom i duhovnom smislu. Šta misliš da je rešenje da se žene aktiviraju i bave sportom?  Rešenje je da žene shvate da im sport pomaže da postanu jače, mentalno i fizički. To je mesto gde će moći da se bave sobom i napreduju na bezbroj različitih načina. Da bi se aktivirale potrebna im je podrška najbližih, često društvo i uvek unutrašnja motivacija. Puno pomaže ako dolazite iz porodice gde se sport voli i neguje, pa tako ako sada počnemo nije kasno da svojim naslednicima ostavimo zdravu sredinu za odrastanje koja će ih motivisati da i u tom aspektu liče na nas. Da li nam možeš reći koji su bili zaključci tvog istraživanja o stanju i perspektivi razvoja penjanja po ledu kao takmičarske discipline u Srbiji, a pogotovo kod žena?  Zaključci mog istraživanja su da je za razvoj jednog sporta, pored velikog entuzijazma, potrebna sistemska podrška pre svega Saveza, klubova i naravno države. Potrebno je napraviti sistem, izgdraditi sportske centre, edukovati stručnjake i tek onda razmišljati o stvaranju takmičara koji će moći da budu konkuretni van nacionalnih okvira. Da bi se žene, a naravno i muškarci bavili penjanjem u ledu potrebna im je sigurnost da će njihov rad biti vrednovan, prepoznat i podržan. Sportista, bez podrške društva i sistema, ne može da uradi ništa, ni za sebe ni za druge. Zato je važno da aktivni pojedinci budu prepoznati i podržani od strane velikih i važnih sistema koji će im omogućiti napredak. Šta je za tebe progres? Za mene je progres konstantan rad na sebi. Progres je rast i razvoj, progres su situacije koje nas izmeštaju iz zone komfora i angažuju sve naše kapacitete da bismo prevazišli problem. Progres je nešto što svi želimo, ali ne zaboravimo sebi da postavimo sebi pitanje da li smo svi dovoljno vredni i uporni da na njemu radimo i na kraju postignemo napredak. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da volim život i hoću da aktivno utičem na to kako će on da izgleda. Mogu da radim na onome što mogu da promenim, a prihvatim ono što ne mogu. Razlikovati ta dva pojma je od suštinskog značaja za postizanje i održavanje duševnog mira za kojim svi žudimo. Često smo spremni za njega sve da uradimo, a zaboravljamo da je potrebno malo i da smo mi sami upravo glavni činoci svog mira i blagostanja.  Pratite Katarinu na Instagramu, Facebooku i čitajte njene avanture […]
July 6, 2022

Ivona Petrović: Sport ne mora da boli i ne mora da bude naporan

Razgovarale smo sa Ivonom Petrović, dizajnerkom, ilustratorkom, i hostom jednog fenomenalnog podkasta Dizajn Priča – podkast o dizajnu i životu. Kada je bila dete išla je na plivanje, prvo zbog krive kičme, a onda jer je ovaj sport i zavolela. Kratko je trenirala sinhrono plivanje za koje kaže da je “najteži sport koji je probala“. Nakon završetka fakulteta i kada je počela da radi sport je postao njen stil života. Okidač za promenu “je bio bol u leđima koji sam osetila vrlo brzo već na prvom poslu i od tada sam probala razne sportove od body pump-a, joge, trčanja, crossfita, do fitnesa, pilatesa… i generalno volim da mi sport bude deo svakodnevnice“. Trenutno je u svetu biciklizma, i nada se da će uskoro ostvariti dugo sanjani san i naučiti da surfuje i skija na vodi. Cilj joj je da bude aktivna dokle god može, uz naravno obraćanje pažnje na limite koje uslovljava telo.   Zdravo Ivona, prvo pitanje je svakako zašto biciklizam? Šta ti je doneo? Ja sam, kao i mnogi, počela da vozim bajs u toku 2020. godine u toku pandemije. Kao i svima, bio je to stresan period i bila mi je potrebna aktivnost koja me usrećuje i pomaže mi da se relaksiram i zaboravim na stresove. Imala sam neki stari bajs u podrumu, sredila ga i vozila celu sezonu. Sada znam mnogo više o biciklizmu nego tada naravno, ali najlepše što je proizašlo iz mog dosadašnjeg amaterskog biciklizma su nova poznanstva sa vedrim, energičnim, rasterećenim ljudima koji rade ono što vole. Da li misliš da svako može da uključi biciklizam u svoj život (ili bilo koji drugi sport)?  Apsolutno! Ukoliko ti telo dozvoljava u tom trenutku jer treba uvek osluškivati telo i baviti se sportom u skladu sa time. Vozim nekoliko puta nedeljno, u zavisnosti od drugih treninga, obaveza, vremenskih uslova. Ponekad i preskočim, ne volim da se forsiram ukoliko to nema smisao ili cilj. Nikada neću zaboraviti prvu vožnju nakon 15ak godina nesedanja na bicikl, koja je bila samo lagana vožnja do Ade i nazad kući. Ali što se tiče nekih ozbiljnijih ruta, prvih 100km do Bojčinske šume mi je favorit. Nisam se nadala da cu zaći u biciklizam uopšte, pa ni amaterski i definitivno nisam mislila da ću moći da ustajem rano ujutru da bih vozila na 30+ stepeni ceo dan kroz prirodu, njive ili u saobraćaju. Da li je teško naći grupu za vožnju bajsa?  Nije! Doba pandemije je potpomoglo popularizaciji biciklizma kod nas i puno ljudi vadi svoje stare prašnjave bicikle, kupuje nove i traži društvo za vožnju. Takođe, ima puno biciklističkih grupa. Mogu da zahvalim Instagramu za pronalaženje grupe, pratila sam više različitih ljudi koji su počeli ili su već neko vreme vozili bajs, malo po malo smo pričali o tome i zakazali koju vožnju i grupa se sama oformila. Nakon toga me je jedna od devojaka sa kojima vozim dodala u Upside Down zajednicu, tako da sam sada deo dve grupe. U svakom slučaju, sličan se sličnom raduje i kada te nešto zanima, pokažeš, tražis, pričas o tome i ljudi dođu sami. Ono što je definitivno prednost grupe je znanje koje se deli, ako imaš bilo kakvu nedoumicu, postaviš pitanje i uvek dobiješ više odgovora i opcija. Ako ti nešto treba od opreme, pozajmiće ti… Ako želiš društvo za vožnje, ne znaš gde bi, neko u ekipi zna. Kroz koje si faze prošla i kako uspevaš da ostaneš aktivna? Mislim da je uspostavljanje navike najteži deo u sportu generalno i to je nešto što se gradi godinama. Toliko sam navikla da budem aktivna da, ukoliko neko vreme nisam, osećam jake promene u telu i raspoloženju. Mnogo sam srećnija, fokusirana, staloženija i generalno se osećam zdravije kada sam aktivna. Aktivnost mi je pomogla kada sam se osećala mentalno i emotivno loše, to je bilo jedino što mi je davalo iskrenu rasterećenu radost. Šta biraš, motivaciju ili disciplinu?  Mislim da jedno bez drugog ne postoji. Motivacija me pokreće, disciplina održava. Ako ne mogu da napravim pauzu i preskočim, ako osećam da je jako bitno da idem u vožnju ili na trening bez obzira na raspoloženje – disciplina je ključ. Ne razmišljam, uključim auto pilot i samo krenem, a kada sam već krenula onda nema nazad. Kako je biciklizam uticao na tvoj profesionalni život?  Ove godine sam imala veliku sreću da sam mogla da uzmem skoro 2 meseca odmora koje sam provela uglavnom u vožnji i treninzima. Videćemo kako će biti kada se vratim! Biciklizam mi pomaže da se lakše fokusiram kada se bavim dizajnom jer mi se misli razbistre u toku vožnje. Kada nađes nešto što te lako opusti i potpomogne fokus onda nađes vremena za to jer ti je to potrebno. Nekada je to pola sata, nekada je voznja od 5 sati, nekada je samo do kancelarije i nazad kući. Šta misliš da je rešenje da se žene aktiviraju i bave sportom?  Podrška. Pre svega ženska solidarnost u sportu, edukacija u pravcu razbijanja predrasuda o sportovima i o tome kako “treba” da izgleda jedan sport, trening ili nečije telo. Šta je za tebe progres? Puno malih koraka, promašaja, pogodaka, malih pobeda. Nada da ću sledeći dan biti samo malo bolja nego prethodni. Šta bi žene trebalo da znaju pre nego što počnu da se bave sportom generalno i odakle da počnu?  Da sport ne mora da boli, ne mora da bude naporan, da i te kako može da bude zabavan! Samo treba da probaju i nađu ono što im najviše odgovara karakteru i mogućnostima. Krenuti sa idejom o životnom stilu pre nego o sportu kao obavezi – lagano i nežno. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da probam još puno sportova, hoću da se bavim sportom što je duže moguće u životu i uvek mogu da pomognem bilo kome ko želi da se bavi nekim sportom a ne zna odakle da počne. […]
June 29, 2022

Ana Šparović: Eksperimentišite i dozvolite sebi sebe

Ana Šparović je trenerica za fleksibilnost i mobilnost, poboljšanje posture, otklanjanjem deformiteta, jačanje celog tela i a obučava svoje polaznike kako pravilno da dišu i izvode vežbe. Kako kaže, sad kad ima 30 godina zna “u po dana i noći znam koliko imam godina :D”. Sportom je počela da se bavi od petog razreda osnovne škole, kada ju je profesorka fizičkog prepoznala kao talenat za atletiku. Ipak još kao mlađa se stalno igrala sa društvom ispred zgrade, trčala, preskakala lastiš (za koji smatra “da bi trebalo da bude deo odrastanja svakog deteta, neverovatan je za razvoj koordinacije”), igrala se loptom i sl. Promenila je mnogo sportova, od atletike, preko odbojke, košarke, folklora koji oožava, do veslanja, trčanja i pole dance-a. Već tri i po godine se bavi pokretom, rastezanjem, učenjem o svom telu kroz različite vežbe balansa, izdržaja, snage, pokretljivosti i gipkosti. Kako je sport uticao na tvoj život? Rekla bih da dolazim iz porodice u kojoj je sport veoma bitna stavka i normalno mi je bilo da se kroz život pronalazim/pronađem u nekom sportu. Tata je sportski novinar, brat profesionalni košarkaš, mama se kao mlađa bavila sportom, a ni na TV ekranu nije moglo da se zaobiđe gledanje fudbala, košarke, odbojke, a kasnije i tenisa. Ono što sa sobom sport nosi, da naučimo da gubimo, da stalno pomeramo granice, budemo disciplinovani, odgovorni, da smo fer plej igrači uvek i prema svima, da se u pobedama ne uzdižemo previsoko, me je oblikovalo u ono što danas jesam. Smatram da sam zbog sportskog duha i večite borbe s vetrenjačama, kada je ženski sport u pitanju, naučila da ne odustajem na svaku prepreku koja mi se nađe na putu. Šta je za tebe pokret? Ako bi trebalo da izaberem jednu reč, to bi bila – sloboda. Mogućnost da se nesmetano krećem u prostoru i vremenu, bez bola, svesna okoline i sopstva, a da mi to ne nanosi psihičko i fizičko opterećenje. To je za mene pokret, i tome težim. Želim da budem i da se krećem kao voda. Zašto veslanje, pa pole dance, i šta je bilo u medjuvremenu? Tražila sam se. Veslanje su došli da nam pokažu u 7. razredu osnovne škole. Mnogo se više devojaka odazvala pozivu, iako im to nije bio cilj. Želeli su dečake. Dugo se u klubu provlačilo da veslanje nije ženski sport, a meni se baš dopalo. Tamo sam pronašla sigurno mesto u trenucima kada se porodica raspadala. Na veslanju smo svi bili kao porodica, i to me je kasnije kroz život vodilo. Bila sam u klubovima gde sam se osećala kao deo porodice, društva, gde sam prihvaćena. Lep osećaj :)) Manje lepa strana svega toga bila je politika kluba koja je u to vreme smatrala da veslanje nije ženski sport i da najviše što možemo da “dobacimo” jeste da budemo rekreativci. Imala sam veliku želju da se dokažem i da pokažem da greše, pa sam često sa tim polutreninzima na nekim takmičenjima završavala kao četvrta! U to vreme, to me je i ljutilo i činilo tužnom. Protiv sistema ne možete sami, pogotovo tako mladi. Ipak, iz ove perspektive (a uvek tako ispadne kasnije), učinili su mi uslugu. Vrhunski sport nije za mene, niti sam ja za njega. Da je to uspelo i da su ulagali u mene kao u muške članove kluba, danas bih bila potpuno druga osoba. A meni je lepo ovako 🙂 Od veslanja do pole dance-a je prošlo (računam 😀 ) preko deset godina. Između sam upisala i završila osnovne studije, a onda i master na DIFu, radila kao trener plivanja, trčanja, zatim otišla u Kinu da radim kao profesor fizičkog, došla na odmor, okušala se u pole dance-u, otišla na Bali, vratila se i nastavila sa pole dance-om. Pole dance sam izabrala zato što je najpribližniji gimnastici, a gimnastika za odrasle retko gde ima. Uz to, želela sam da oslobodim svoju žensku stranu, koju sam često potiskivala iza svoje snage. Valjda sam verovala da ne mogu da budem i snažna i ženstvena 🙂 Ludo, ali tako je. Uz to, pole dance je izazivao moje telo, morala sam da se snalazim i da učim o potpuno novim pokretima i da ih razumem, osetim, savladam, a nekad i ne savladam. I išao je ruku pod ruku sa fleksibilnošću i mobilnošću kojom sam se bavila, a i dan danas se bavim. Kako si se našla na Baliju i tamo bila trener? Kakvo ti je to iskustvo bilo i šta je donelo? Na Bali sam otišla da budem bliže Kini, kada se smiri situacija sa koronom. Ostrvo se zatvorilo i tamo sam ostala 4 i po meseca. Plaže su bile zatvorene, nije to baš bilo potpuno doživljavanje Balija, sa sve turistima, ali je svakako lepo biti “zatočen” na takvom mestu, a ne na užarenom asfaltu. Ipak, u tom trenutku su iz Kine rešili da sve profesore koji ne mogu fizički da budu tu, a nastava uživo je počela, da plaćaju onoliko koliko je propisan minimalac u toj oblasti. To je bilo dovoljno da se preživi na Baliju, ali sam ja htela veću sigurnost i tada sam se upustila u vode držanja online treninga. Počelo je tako što sam ponudila nekim devojkama besplatne treninge u terminima kada odgovaraju i njima i meni, da vidim kako bi išlo i da li se u tome pronalazim. Uporedo s tim, gostima u gostionici, gde smo bili smešteni tadašnji dečko i ja, ponudila sam da besplatne treninge jer smo svi bili vrlo bliski. Time se i dan danas bavim, i jedna od svrha odlaska na Bali i ostanka tamo (pod tim okolnostima) je sigurno bila i ta da pronađem sebe u profesionalnom smislu. Već dve godine razvijam tu priču i koliko znam, jedina sam u Srbiji da se na taj način bavi rastezanjem. Šta misliš da je “rešenje” da se žene aktiviraju i bave sportom? Ne mogu baš da dam “rešenje”, ali smatram da ljudi treba da istražuju, da se pronađu u nečemu. Sigurna sam da za svaku osobu postoji sport, ili fizička aktivnost koja najviše odgovara njenoj ličnosti. To se ne može spoznati ako se ne upuste u traganje sebe i ako ne dozvole sebi da se izraze. Nekome će prijati teretana, nekome plivanje, trčanje, biciklizam, ples, joga, hodanje. Smatram da je mnogima nametnuto da nešto moraju i da pre svega počinju bavljenje fizičkom aktivnosti zbog izgleda. Što i nije pogrešno, ali fizička aktivnosti ima mnogo više doprinosa (društveni, duhovni, emotivni aspekti budu zadovoljeni, a onda kao šlag na tortu dolazi zadovoljstvo sobom). Tako da, ako moram da upotrebim REŠENjE kao reč, rekla bih da je to eksperimentisanje i dozvoljavanje sebi sebe. 🙂 Šta bi žene trebalo da znaju pre nego što počnu da se bave sportom generalno i koji su tvoji saveti odakle da počnu? Potrebno je vreme. Za prave stvari, za zdravlje, za lepotu, za ispunjenost, treba vremena i pomalo odricanja. Odricanja od starih navika, okruženja u kom ne pripadamo, i potpuno oslobođenje kad pripadamo sebi, a onda i takve ljude privučemo. Tako će biti i sa sportom. Treba imati realna očekivanja od sebe, ne odustajati kada je teško, dozvoliti sebi da se trening preskoči, ali se vratiti na put. Najvažnije je imati cilji podeliti ga na manje ciljeve. Svako ostvarenje donosi osećaj koji je zarazan. Počnite od sebe! Pronađi se, pa se ponovo izgubi, pa se opet pronađi. Put je prelep, a kroz kretanje (sport, kako ti kažeš), još lepši. Šta je za tebe progres? Za mene je progres to što ne odustajem. Ponekad mi se čini da sam dostigla svoj maksimum (šta god da je u pitanju), onda mi bude teško psihički, pa i fizički, i čini mi se da dalje ne mogu da dobacim. Kroz sve kraći vremenski period se probudim iz tog lošijeg trenutka, koji se desi kad god mi treba odmor i promena, a možda i ne uviđam, i onda krenem bolje, kreativnije, poletnije, sa mnogo ideja i inspiracije. I to mi je ogroman podstrek i zbog toga sam ponosna na sebe. Ako govorimo o fizičkom progresu, to vidim kroz lakoću izvođenja nekih vežbi, razliku od pre par godina i sada kada su neki položaji u pitanju. Na tvom Instagramu mogu da se vide razni položaji u koje ulaziš i svašta inovativno radiš, da li možeš da podeliš sa nama kako dolaziš do inspiracije, i šta druge žene ne bi trebalo da pokušavaju same kod kuće? Mnogo vremena provodim na telefonu, i trudim se da pratim ljude koji me inspirišu na raznim poljima. Volim da isprobam mnogo toga što mi deluje da ću moći da izvedem, možda odmah, a možda i kroz malo više uloženog truda. Ipak, kretanje mi je u krvi. Ne osećam se dobro kada se ne krećem. Moj trening (za sebe), nije ni toliko konstruisan kao trening, koliko dajem telu ono što mi tada traži. Nekad mislim da mi je potreban odmor, a zapravo bivam sve namrštenija. Onda se pokrenem, nekad i spontano, i na licu mi bude osmeh. Možda sam i sama sebi inspiracija ponekad. Ipak, smatram da su mi velika inspiracija ljudi koje pratim, kojima sam okružena, a najveća ljudi koje treniram, jer sam oduvek trenirala ljude koji su mnogo bolje disciplinovani od mene. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da sebe prihvatim kakva jesam, kao i da se stalno unapređujem u pravcima u kojim želim. Da širim svoje znanje i dalje ga prenosim. Hoću da sam inspiracija za dobro, zdravo i nesebično, ljubavno. I sve to mogu, jer to dolazi iz dubine duše, tako da sam to ja 🙂 A ako bih morala da kažem u jednoj kraćoj rečenici već sam napomenula. Želim, hoću i mogu da se krećem kao voda. […]
May 20, 2022

Jelena Šurlan: Naše telo je magična mašina

Ovog puta, razgovarale smo sa Jelena Šurlan o sportu koji je obitava u kontraverzi – pole dance-u. Iako je situacija trenutno malo bolja kako se broj devojaka, žena ali i muškaraca bavi ovom disciplinom, stigma i dalje postoji. Jelena Šurlan je instruktorka Pole dance-a u Pole plus studiju u Beogradu. Šta bi sve početnice trebalo da znaju o pole dance-u? Potrebno je da znaju da je to sport koji aktivira celo telo i da je baziran uglavnom na položajima izdržaja u snazi i položajima gipkosti. Većina tih položaja se odvija na vertikalnoj šipci, pa zbog toga često i skoro neizostavno period adaptacije tela na samu šipku obuhvata pojave modrica i žuljeva. Naše telo je magična mašina, pa se adaptira i navikava na većinu položaja koje učimo, tako da ni modrice ne traju zauvek. Plan i metodologija treninga u našem studiju je takva da se telo postepeno i pažljivo jača, razvija i prilagođava, kako bi se između ostalog izbegle povrede, a detaljno naučili i uvežbali plesni elementi.  Ko sve može da trenira pole dance?  Sve osobe koje nemaju neke ozbiljnije zdravstvene probleme u vidu anatomskih deformacija koje onemogućavaju izvodjenje pokreta ili probleme sa kardiovaskularnim sistemom. Neki oblik pole dance-a, tačnije neki stepen znanja i mogućnosti izvođenja je zaista dostupan većini ljudi.  Da li su bitne godine, konstitucija i da li je važno trenirati nešto drugo pre nego što počnete sa pole dance-om?  Ne. Svako može da ovlada nekim stepenom znanja i da izvede bar neke elemente, ukoliko se na pravi način pristupi trenažnom procesu. Postoje predispozicije u vidu fizičke spreme i građe ali nisu od presudnog značaja. Takodje svaki sport koji se prethodno trenirao može da ima pozitivan uticaj na brzinu usvajanja novog motoričkog znanja, pa je u slučaju pole dance-a gimnastika pogotovo zahvalna, kao i balet ili druge vrste plesa. Da li i dalje postoji stigma oko pole dance – i kako je prevazići? Postoji. Većina ljudi i dalje povezuje ples oko šipke sa striptizom i prenaglašenom seksualnošću. Pružanje informacija o sportu, promocije sporta, javna takmičenja i pojavljivanje u medijima neki su od načina kako to može da se prevaziđe.  Koja je razlika između treninga i onoga što možemo da vidimo na videima iskusnih plesačica koje se okreću oko šipke kao da su od pera? Trening je kompleksan, planski, programiran proces usvajanja motornih vestina i razvijanja tela. Dok ples u tom obliku u kom ste ga spomenuli najčešće predstavlja izvodjenje iskusnih plesača. Kao i u bilo kom drugom plesnom studiju, na treninzima pole dance-a uče se koraci koje mi najčešće nazivamo plesni elementi (određeni položaj tela na šipci). Međutim njihovo zasebno učenje ne predstavlja ples, već je ples onda kada se uključi muzika i sam plesač bira korake i pokrete, spaja ih u plesnu celinu prateći muziku. Skoro svaki trening pole dance-a, najčešće nakon savladanih plesnih elemenata uključuje i drugi važan segment treninga, a to je uvežbavanje plesanja. Tada se elementi povezuju i uvežbavaju kao plesna kombinacija, najčešće uz muzuku. Ovaj segment treninga svakako predstavlja jedan od mnogih važnih koji vode ka putu iskusnog plesača.  Šta je za tebe progres? Napredak, pomak, razvoj kroz vreme. Bilo da je u pitanju svega 10 sekundi duži plenk, savladan element ili jedan više uspešni sklek… Sve se računa. Posebno svaki progres koji dolazi iz unutra. Taj koji ne vidimo golim okom, on je posebno važan. Onda kada nađeš snage da se suočiš sa nekim svojim strahom, to se računa.   A ti, da li bi se oprobala u Pole dance-u?  22. maja Želim. Hoću. Mogu. organizuje veliki i BESPLATAN joga događaj u Beogradu! Detalje pročitaj […]
May 17, 2022

Srbislav Erdeljan: Devojke su borbenije i gledaju da uživaju u svakom trenutku dok su na terenu

Srbislav Erdeljan je svoju karijeru započeo u omladinskoj školi CZV, da bi posle toga igrao za Voždovac, OFK Beograd, Čukarički Železnik… A igrao je i za inostrane klubove. Završio je fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu i nadalje se posvetio prenošenju svojih znanja i ljubavi prema fudbalu. Bio je trener u ŽFK Rad, a trenutno, pored ŽFK Heroj, trener je u školi fudbala Zvezdice i u selekciji Beograda za devojčice uzrasta 13 – 15 god. Zašto se ženski fudbal potcenjuje i zašto je to pogrešno?  Ženski fudbal je potcenjen jer se upoređuje sa muškim. I samim tim se greši. Ja bih se čak usudio da kažem da su to dva različita sporta. Devojke igraju fudbal iz ljubavi i entuzijazma. Ne vrti se veliki novac kao u muškom fudbalu. Ženski fudbal u Srbiji nažalost nije toliko ispraćen ni medijski ni infrastrukturno. Dosta klubova igra svoje utakmice na izmajmljenim terenima. Čeka se jedan dobar rezultat, kao što se i desio pre desetak dana kada je savladana reprezentacija Nemačke u kvalifikacijama (kojima je to prvi poraz posle 26 godina u kvalifikacijama), da bi se dao značaj i devojkama u ovom predivnom sportu. Nadamo se da će to biti odskočna daska za još bolje rezultate u budućnosti. Dosta je predrasuda da je to muški sport, mi pokušavamo na sve načine da pokažemo kao netačnu tvdnju, raznim promocijama, otvorenim treninzima, raznim humanitarnim akcijama… Većina njih koji potcenjuju ženski fudbal, nije odgledalo utakmicu uživo pa samim tim nije ni kompetentno da komentariše . Kako rekreativno trenirati fudbal?  Ženski fudbalski klubovi u Srbiji su amaterski. Da li će se to promeniti u budućnosti? Nadamo se. Samim tim pored obaveza oko škole, fakulteta, posla, devojke dolaze na treninge i trude se da privatne svakodnevne obaveze ostave sa strane makar na treningu ili utakmici.  Većina ženskih klubova ima devojčice koje se bave rekreativno. Na treninge mogu doći kada su u mogućnosti, nevezano za plan rada kluba. Takmičenje postoji, ali njih niko ne primorava da se takmiče ako to ne žele. One mogu pored treninga igrati i neobavezne revijalne utakmice, prijateljske utakmice, humanitarne utakmice, promovisati fudbal na tv-u, ili sajmu sporta. Tako da, ako neka devojka, nebitno kog uzrasta želi da se rekreativno bavi fudbalom – kod nas je i više nego dobrodošla .  Kako okupiti žensku ekipu za fudbal ako niko neće da igra? Devojaka ima manje nego muškaraca koje su zainteresovane za fudbal i to je činjenica. Ali se mi u klubu trudimo da im raznim promocijama, promo spotovima, besplatnim treninzima, utakmicama, približimo i dočaramo fudbalsku igru. Iz sedmogodišnjeg iskustva u radu sa devojkama, mogu reći da je prvi korak najpresudniji. U većini slučajeva jedan od roditelja koči dete, dok drugi daje podršku bavljenjem fudbala. Njima se jako brzo svidi ako procene da je atmosfera pozitivna i dobra, što se u većini slučajeva i dešava. Kada se igraju neki muški turniri u malom fudbalu, gde među publikom ima i devojaka neretko se ispostavi da i one igraju sa dečacima ali im je glupo ili ih je sramota da odu na trening ženske ekipe. Kao vid podrške ženskom fudbalu od oktobra prošle godine UEFA je pokrenula program Playmakers za devojčice uzrasta od 5-6 godina, gde se u predškolskim ustanovama uz čitanje Diznijevih crtaća, uče i prvi fudbalski koraci. Samim tim se nadamo da će i više devojaka u budućnosti igrati fudbal.  Imali smo promociju novih dresova i grba kluba za sezonu 2022/2023 koja počinje od avgusta, kada smo iznenadili jednu našu igračicu koja je odigrala čak 50 zvaničnih utakmica za klub! Tada joj je uručen uramljen dres i plaketa u znak vernosti i posvećenosti klubu, što je u današnje vreme nažalost jako retko. Ponosni smo šti je sa nama od osnivanja. Da li je teže raditi u ženskom ili muškom fudbalu?  Definitivno u ženskom. U muškom fudbalu imamo mnogo više dečaka koji trče za loptom, dok kod devojaka je to još uvek u blagom usponu. Ja volim da kažem da njih više poštujem u fudbalu, jer kod njih nema kao kod dečaka nekih nerealnih ciljeva. One su emotivnije, za njih treba više strpljenja, mnogo više motivacije, pravi pedagoško-psihološki pristup. Igraju ga iz ljubavi, i njihove fudbalske karijere traju kraće. Devojke su borbenije i gledaju da uživaju u svakom trenutku dok su na […]
May 6, 2022

Ana Milatović: Meni je joga bukvalno spasila život

Razgovarali smo sa Anom Milatović, joga instruktorkom iz Surya joga studija u Beogradu. Kako kaže za sebe ona je nesuđena psihološkinja, zaljubljenica u putovanja, večna istraživačica joge i zaluđenica za poravnanja. U radu joj je najbitnija kreativnost, ako bi održala 5 istih časova umrla bi od dosade. Od skoro mama, prvi put u 43. godini. Ana se prvi put susrela 2005. godine sa jogom i u nju se zaljubljuje na prvu asanu. Prvi instruktorski kurs završava 2006. godine, a drugi 2009. Časove počinje da drži početkom 2010. godine. Od tada sa velikom strašću i ljubavlju prema ovoj disciplini eksperimentiše i isprobava sve stilove joge koji su joj se našli na putu. Vežbala je vinjasa jogu, aštanga vinjasa jogu, kundalini jogu, jin jogu, dživamukti jogu, power jogu, partner i akro jogu i pohađala brojne seminare i radionice. 2012. osniva Surya yoga studio. Naziva ga Surja, što na sanskritu znači sunce, želeći da stvori svetao i topao prostor u kom će se polaznici osećati sigurno i opušteno kao kod kuće. 2014. odlazi u Indiju, u Rišikeš, i tamo boravi tri meseca, učeći Ajengar jogu. Odlazak u Indiju, putovanje, kao i posvećen vežbanje smatra iskustvima koja su je najdublje promenila i uticala na nju. Ana je studirala psihologiju i na osnovu znanja koje je tamo stekla jogu posmatra kao psihosomatsku disciplinu gde se najčistije vidi povezanost, tačnije neodvojivost tela i psihe; joga je za nju alat koji omogućava da radom na svom fizičkom telu menja i svoju ličnost, životne navike, stavove i obrasce ponašanja. Joga je, po njenom ličnom iskustvu – promena. Danas u studiju pored Ane časove drži još 7 stalnih instruktora, vežba se 5 različitih stilova, održavaju se zvučne kupke i časovi meditacije i povremeno radionice vezane za jogu, kao i kurs za instruktore joge. Zašto joga? Zato što je drugačija. Zato što nije samo fizička, već psihofizička disciplina. Jedan aspekt jeste fizički, definitivno se razvijaju mobilnost, snaga i fleksibilnost, posledično smanjuju bolovi u mišićima i zglobovima koji su možda posledica današnjeg načina života, dugog sedenja, slabog kretanja, neprirodnog položaja tela za kompjuterom… I definitivno joga utiče na endokrini sistem i hormone, krvni pritisak i razne fizičke parametre, ali ono što je razlikuje je delovanje na celog čoveka, ne samo fizički, već i psihički. Vežbanje asana ima tri aspekta – jedno je zauzimanje određenog fizičkog položaja, koji se u jogi zove asana. Drugi je obraćanje pažnje na disanje, na kvalitet daha i eventualna kontrola daha. I treći, možda najbitniji, aspekt je pažnja. Recimo u teretani kod mene u kraju, kad stanem na traku ili sednem na biciklu, ispred mene su 3 tv-a na kojima idu različite serije i emisije. I ja namestim brzinu/težinu, odredim vreme i automatski vozim ili trčim gledajući seriju. Tu imam fizički aspekt, možda čak mogu i da dišem na neki određeni način, al pažnja mi nije tu, na tome što radim, eventualno bacim pogled nekad na puls i nastavim da gledam u ekran. E to je razlika. U jogi stalno vraćaš pažnju na sada i ovde, na disanje, instrukcije, osećaj u telu, i ako ti odlutaju misli, a dešava se, naravno, instruktor te stalno vraća da se vratiš u sada, da budeš pažljiv šta radiš i kako radiš. A onda kad si pažljiv na te akcije i reakcije tokom časa svašta se desi i svašta naučiš o sebi. Ili o jogi, pa to posle preneseš i van joga prostirke, što je sva poenta. I to stalno vraćanje u sada generalno poboljšava koncentraciju i van časa joge. Pored toga, već i vrapci na grani znaju da joga pomaže u borbi sa stresom. Ali tu je još jedan psihički benefit. Vrlo često se desi da nam čas joge probudi različite emocije, pa se desi da ljudi u relaksaciji na kraju plaču, smeju se ili izađu sa časa ljuti, a da se ništa osim vežbanja na samom času nije desilo. Recimo da mi prosto ne ispoljavamo sve emocije u svakodnevnom životu, često ih iz raznih razloga potiskujemo. I onda se one “natalože” u telu. To nije nikakav mističan proces. Vilhelm Rajh, osnivač telesne psihoterapije, uočio je nešto što je nazvao “mišićni (ili telesni) oklop”. On je primetio kako su razne emocije blokirane u telu, umesto ispoljene emocije mi zgrčimo neke delove tela i na taj način zarobimo emociju u nama, u mišićnim tenzijama. I onda u jogi radeći svesno i pažljivo sa telom, istežući i opuštajući mišiće, uz konstantnu prisutnost mi te emocije oslobađamo, i to nam donosi olakšanje. I da ne zanemarimo i relaksaciju, koja je obavezan deo svakog časa. Zaboravljamo koliko je bitno da se dubinski i suštinski opustimo, a često nismo ni svesni koliko smo stegnuti i u grču. Ne kaže se džaba da je šavasana (finalna ležeća poza) najteža poza. Nekad nam je izuzetno teško da ne radimo ništa, da ne mislimo ništa, samo da budemo, da budemo prisutni i opušteni. Kako je joga uticala na tvoj život? Meni je joga bukvalno spasila život. Pre joge bila sam u depresiji, patila sam od anksioznosti, terala se da studiram faks iako sam znala da se nikada time neću baviti, bila u vezi za koju sam mislila da je ljubav mog života, a svakim danom mi se pokazivalo i dokazivalo da nije. Teško mi je i da se setim sebe iz tog perioda. A onda je došla joga i malo po malo me promenila. A kad sam se ja promenila i okolnosti su se promenile. Krenulo je sa dobrim osećajem posle časa, sa lakoćom, sa osećajem rasterećenosti i opuštenosti posle časa. Onda je počela da mi menja i život. Moje iskustvo je da ne možeš redovno da vežbaš jogu i budeš nesrećan. Nečega ćeš morati da se odrekneš, joge ili stvari koje te čine nesrećnim. Ja sam dugo godina birala da se odreknem joge. Krenem, idem par meseci, stvari počnu da se menjaju, a ja nisam spremna da se promene, pa napustim jogu. Pa nekoliko meseci ne idem. Pa se setim da sam baš loše i da mi je joga prijala, pa se vratim, idem par meseci, pa opet prestanem. I tako godinama. Do jednog prelomnog momenta gubitka najbliže osobe. Tad sam prelomila, joga je nešto čime želim da se bavim, nešto gde se osećam kao kod kuće, nešto što čini da se osećam dobro i ne želim više da je se odričem. Vratila sam se redovnom vežbanju, završila instruktorski kurs, počela da držim časove, otvorila svoj studio, učestvovala u stvaranju međunarodne škole za instruktore joge i radim najlepši posao na svetu, sa najdivnijim osobama koje znam, divnim kolegama i inspirativnim polaznicima. Da budem jasna, joga nije magični štapić, posle je došla i psihoterapija i različit rad na sebi, ali joga je bila inicijalna kapisla da se trgnem da se ne osećam izgubljeno, joga me ojačala, suočila, gurnula napred da se pokrenem za sve druge stvari. I iz svog iskustva znam koliko je često teško naterati se da se pokreneš i kreneš na trening/čas, koliko mozak može da bude maštovit u traženju izgovora, ali nikad, apsolutno nikad se nije desilo da sam uspela da se nateram, otišla na čas i pokajala se. Šta si od joge naučili? Moja dva omiljena položaja već posle prvog časa joge su bili ratnik 2 i boginja. Joga me je prvo naučila da budem snažna. Fizički, pa se to prelilo na psihički i generalno život. Osnažila me da mogu da se izborim sa životom. Zatim da budem dobro. Da kažem životu da i kad se plašim. Da imam više poverenja. U sebe, u ljude, u život. Da se dobro osećam u svom telu. Da budem prisutnija. Da budem mirnija. Da budem hrabrija. Da će sve proći, htela ja to ili ne. Da je bol nekad dobra stvar. Da je nekad kontrola dobra stvar, ali nekad je bolje prepustiti se. Da budem otvorenija. Da prihvatim sebe i svoja ograničenja bez osude. Da promena obrasca disanja, promena pozicije tela i par asana mogu da mi promene rasoloženje. Da imam moć u sebi da mogu da biram svoje akcije i reakcije, da ne moram da budem impulsivna, mogu ja da vladam svojim emocijama i postupcima, a ne oni. Za koga bi rekla da joga nije? Stvarno ne znam. Sad i kod nas ima toliko različitih stilova da mislim da svako može da nađe stil koji radi za njega. Postoje dinamični i fizički vrlo zahtevni stilovi, postoje lagani i nežni i sve nijanse između. Oni gde je naglasak na fizičkom, oni gde je naglasak na meditaciji, oni gde je naglasak na duhovnom, pa i to sve u varijacijama. Dostupna je i uživo i online, i kraći i duži časovi, i ujutru i uveče. Evo stvarno ne mogu da se setim nekoga za koga joga nije. Nije svaka joga za svakoga, definitivno, ali mislim da sad već svako može da se pronađe u nekom stilu. Postoji joga za trudnice, za starije, za decu, čak i terapeutska joga. Glupo je da kažem frazu da je joga za svakoga, ali stvarno mislim da ko god je zainteresovan može da nađe stil i instruktora koji mu odgovaraju. Možda neće to biti prvi instruktor koga sretne, možda će zahtevati par probnih časova ili meseci, možda će malo lutati, ali pronaći će se. A ti? Kako je joga uticala na tvoj život?  22. maja Želim. Hoću. Mogu. organizuje veliki i BESPLATAN joga događaj u Beogradu! […]