Blog

July 15, 2022

Katarina Manovski: Priroda nas uči strpljenju i suočava nas sa nama samima

Ovog puta smo razgovarale sa Katarinom Manovski, alpinistkinjom. Počela je da se bavi penjanjem kada je imala 12 godina. Pre toga ništa nije trenirala, ali je, kako kaže, od ranog detinjstva volela da se penje po drveću u dvorištu, “najviše na trešnju”. Katarina je iz Kikinde gde je odrasla, a sada živi u Užicu. Radi na svojoj doktorskoj disertaciji koja istražuje uticaj prirode na čoveka, sa više različitih aspekata (psihološki, motorički, fiziološki). Radi i kao trener penjanja u užičkom penjačkom klubu i aktivno trenira. Sledeća destinacija koju planira je penjanje u masivu Mon Blana, najvišeg vrha Evrope, mesto Chamonix. Zdravo Katarina! Prvo nas zanima zašto penjanje? Za penjanje nisam znala da postoji. Bila je to 2005. godina, prva godina rada penjačkog kluba u Kikindi, gde sam rođena i odrasla. Otišla sam sa drugaricom da pogledamo jedan košarkaški trening, ali se pored terena nalazila crna visoka veštačka stena koja je odmah privukla moju pažnju. Na košarku sam zaboravila, a već sutradan otišla sam na prvi trening penjanja. Malo je reći da sam bila oduševljena, moje telo i misli bili su začarani, a ja i danas o penjanju ne mogu da prestanem da razmišljam. Kakav je bio prelaz na alpinizam sa penjanja na stenama?  Alpinizam je kompleksna aktivnost, odvija se u svim godišnjim dobima i na različitim podlogama, sneg, led, stena. Na početku, kada sam počela da se bavim alpinizmom najprirodniji i najlakši deo mi je bio penjanje suve stene. Tu sam se osećala sigurno, svoj na svome i bilo mi je prilično lako da se adaptiram, iako su u alpinizmu stene puno više nego one u sportskom penjanju i tehnika postavljanja osiguranja se razlikuju, to mi nije predstavljalo veliki problem. Najveći izazov mi je bio da naučim da se bezbedno i efikasno krećem po snegu i ledu, da izdržim dugačke pristupe stenama koji nekada traju više sati, da trpim hladnoću i generalno da se upustim u nepoznato sa verom u svoje sposobnosti. Prelaz nije jedan momenat, to je proces koji traje i nikada ne prestaje.  A alpinizam? Šta ti je doneo? Alpinizam je došao kao prirodni put razvoja moje penjačke karijere. Na početku sam učestvovala na takmičenjima u sportskom penjanju gde sam postigla zavidne rezultate. Tri godine za redom bila sam Balkanska šampionka u juniorskoj kategoriji. Nakon toga, svi u klubu počinjemo da se penjemo na prirodne stene. To je slično kao penjanje na veštačkoj steni, ali mnogo uzbudljivije, dinamičnije i više avanturistički. Penjanje na prirodnoj steni brzo je zamenilo veštačku, a na nagovor trenera, Laze Radivojca, odlazim da probam prvo alpinističko penjanje na planini Romaniji u Bosni. Tada sam imala 16 godina i sve mi je bilo novo, preda mnom je bilo puno izazova. Odrastanjem sam sazrevala i osvajala nove vertikalne prostore i iskustva. Alpinizam mi je doneo veliko životno bogatstvo izraženo kroz stvaranje snažnih prijateljskih veza sa ljudima sličnih interesovanja, putovanja u udaljene predele Evrope i sveta radi penjanja i uopšteno jedan novi pogled na svet gde da biste pobedili morate prevazići sebe.  Koliko je alpinizam opasan?  Alpinizam jeste opasan sport i to niko ne može da porekne. Alpinisti borave u nepredvidim planinskim sredinama gde stalno vrebaju objektivne opasnosti od pada kamena, promene vremena i ostalih stvari na koje ne možemo da utičemo. Međutim, ako se pridržavamo propisanih procedura i tehnika penjanja, svesni smo svojih mogućnosti te pažljivo planiramo i izvodimo svoje kretanje u specifičnom okruženju alpinizam je dovoljno bezbedan da ostanemo zdravi i neprovređeni. Ljudski faktor je ključan i onoliko koliko mi treniramo, učimo i napredujemo toliko ćemo biti spremnijii da odgovorimo na zahteve prirode i planine i budemo bezebedni. Koliko je često videti da se žena bavi alpinizmom, i/li penjanjem? Sportsko penjanje je u svetu, ali i kod nas postalo vrlo popularan sport tako da su žene vrlo aktivne i česte. Jedini takmičar iz Srbije koji ima plasman na Svetskom kupu u takmičarskoj penjačkoj disciplini boldering je zapravo ženskog pola. To je Staša Gejo koja ponosno brani boje naše male zemlje na svim velikim svetskim i evropskim takmičenjima u bolderu.  Kada govorimo o ženama u alpinizmu kod nas to još uvek nije tako česta pojava, mada je u poslednje vreme sve više žena koje su za to zainteresovane. Takođe, puno je žena koje se rekreativno bave alpinizmom, ali su zaista retke one koje su tome posvetile svoj život, koje napreduju u aktivnosti i postavljaju sebi visoke ciljeve. Kako se pripremaš za penjanje?  Pripreme su fizičke, rad na razvoju snage, izdržljivosti i fleksibilnosti opštim i specifičnim vežbama. Ali pripreme su naravno uvek i psihičke, pripremamo se na nepoznat teren, nepredvidive uslove, borbu sa prevazilaženjem straha. Strah je u alpinizmu uvek pristuan, on je čuvar našeg života, ali da bismo se uspešno penjali moramo ovladati strategijama kontrole istog kako bismo napredovali i išli napred. Prirodi uvek dajem prednost, ali bez treninga u sali se ne može. Jedno ne sme isključivati drugo i to uvek gledam tako da se u sali usavršavamo, postajemo bolji treningom, a priroda je poligon gde sve to treba objediniti i bezbedno se popeti i spustiti sa planine. Priroda je neverovatna, uči nas strpljenu, približava suštini ljudske prirode i uvek nas, nepogrešivo suoči sa nama samima. Sve možemo da prevarimo, ali sebe nikada. Kako uspevaš da prebrodiš povrede? Povrede su sastavni deo sporta i vremenom sam se na njih navikla. Prirodno, povrede ne volim i ne padaju mi lako ali znam da su one tu da nas nečemu nauče i pokažu smer u kom idemo. Ako sam povredila prste, znači da mi to nije dovoljno jako te da treba razmišljati o promeni procesa treninga u tom smeru. Ponavljam da nije lako biti povređen, ali uvek se motivišem novim ciljevima koje postavljam ispred, uporna sam u procesu oporavka i znam da ću biti bogatija za još jedno novo iskustvo. Da li si u nekim momentima želela da odustaneš i kako si to prebrodila?  Svaki put kad mi je u steni teško, kad nešto traje duže nego što sam očekivala, kad sam gladna, promrzla ili nervozna pomislim “zašto mi je ovo trebalo”, ali znam da nazad nema. U tim trenucima pomislim da ću odustati, da ne želim da se mučim više ovim napornim aktivnostima, da je to poslednji uspon u steni. Ipak, skupim snagu da nastavim na gore jer je to jedini izlaz i kad uspem da prevaziđem i savladam sebe, na vrhu uvek budem neizmerno ponosna. Prebrodim misli o odustajanju tako što kažem sebi da sam to već prošla, da je to samo faza i da će sve biti u redu kad budem na vrhu te da je važno zadržati mir i fokus. U alpinizmu me održava me želja da budem zdrava, sposobna da se izborim sa stresnim situacijama, mogućnost da otkrivam nove predele, upoznajem nove ljude i napredujem u fizičkom i duhovnom smislu. Šta misliš da je rešenje da se žene aktiviraju i bave sportom?  Rešenje je da žene shvate da im sport pomaže da postanu jače, mentalno i fizički. To je mesto gde će moći da se bave sobom i napreduju na bezbroj različitih načina. Da bi se aktivirale potrebna im je podrška najbližih, često društvo i uvek unutrašnja motivacija. Puno pomaže ako dolazite iz porodice gde se sport voli i neguje, pa tako ako sada počnemo nije kasno da svojim naslednicima ostavimo zdravu sredinu za odrastanje koja će ih motivisati da i u tom aspektu liče na nas. Da li nam možeš reći koji su bili zaključci tvog istraživanja o stanju i perspektivi razvoja penjanja po ledu kao takmičarske discipline u Srbiji, a pogotovo kod žena?  Zaključci mog istraživanja su da je za razvoj jednog sporta, pored velikog entuzijazma, potrebna sistemska podrška pre svega Saveza, klubova i naravno države. Potrebno je napraviti sistem, izgdraditi sportske centre, edukovati stručnjake i tek onda razmišljati o stvaranju takmičara koji će moći da budu konkuretni van nacionalnih okvira. Da bi se žene, a naravno i muškarci bavili penjanjem u ledu potrebna im je sigurnost da će njihov rad biti vrednovan, prepoznat i podržan. Sportista, bez podrške društva i sistema, ne može da uradi ništa, ni za sebe ni za druge. Zato je važno da aktivni pojedinci budu prepoznati i podržani od strane velikih i važnih sistema koji će im omogućiti napredak. Šta je za tebe progres? Za mene je progres konstantan rad na sebi. Progres je rast i razvoj, progres su situacije koje nas izmeštaju iz zone komfora i angažuju sve naše kapacitete da bismo prevazišli problem. Progres je nešto što svi želimo, ali ne zaboravimo sebi da postavimo sebi pitanje da li smo svi dovoljno vredni i uporni da na njemu radimo i na kraju postignemo napredak. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da volim život i hoću da aktivno utičem na to kako će on da izgleda. Mogu da radim na onome što mogu da promenim, a prihvatim ono što ne mogu. Razlikovati ta dva pojma je od suštinskog značaja za postizanje i održavanje duševnog mira za kojim svi žudimo. Često smo spremni za njega sve da uradimo, a zaboravljamo da je potrebno malo i da smo mi sami upravo glavni činoci svog mira i blagostanja.  Pratite Katarinu na Instagramu, Facebooku i čitajte njene avanture […]
July 6, 2022

Ivona Petrović: Sport ne mora da boli i ne mora da bude naporan

Razgovarale smo sa Ivonom Petrović, dizajnerkom, ilustratorkom, i hostom jednog fenomenalnog podkasta Dizajn Priča – podkast o dizajnu i životu. Kada je bila dete išla je na plivanje, prvo zbog krive kičme, a onda jer je ovaj sport i zavolela. Kratko je trenirala sinhrono plivanje za koje kaže da je “najteži sport koji je probala“. Nakon završetka fakulteta i kada je počela da radi sport je postao njen stil života. Okidač za promenu “je bio bol u leđima koji sam osetila vrlo brzo već na prvom poslu i od tada sam probala razne sportove od body pump-a, joge, trčanja, crossfita, do fitnesa, pilatesa… i generalno volim da mi sport bude deo svakodnevnice“. Trenutno je u svetu biciklizma, i nada se da će uskoro ostvariti dugo sanjani san i naučiti da surfuje i skija na vodi. Cilj joj je da bude aktivna dokle god može, uz naravno obraćanje pažnje na limite koje uslovljava telo.   Zdravo Ivona, prvo pitanje je svakako zašto biciklizam? Šta ti je doneo? Ja sam, kao i mnogi, počela da vozim bajs u toku 2020. godine u toku pandemije. Kao i svima, bio je to stresan period i bila mi je potrebna aktivnost koja me usrećuje i pomaže mi da se relaksiram i zaboravim na stresove. Imala sam neki stari bajs u podrumu, sredila ga i vozila celu sezonu. Sada znam mnogo više o biciklizmu nego tada naravno, ali najlepše što je proizašlo iz mog dosadašnjeg amaterskog biciklizma su nova poznanstva sa vedrim, energičnim, rasterećenim ljudima koji rade ono što vole. Da li misliš da svako može da uključi biciklizam u svoj život (ili bilo koji drugi sport)?  Apsolutno! Ukoliko ti telo dozvoljava u tom trenutku jer treba uvek osluškivati telo i baviti se sportom u skladu sa time. Vozim nekoliko puta nedeljno, u zavisnosti od drugih treninga, obaveza, vremenskih uslova. Ponekad i preskočim, ne volim da se forsiram ukoliko to nema smisao ili cilj. Nikada neću zaboraviti prvu vožnju nakon 15ak godina nesedanja na bicikl, koja je bila samo lagana vožnja do Ade i nazad kući. Ali što se tiče nekih ozbiljnijih ruta, prvih 100km do Bojčinske šume mi je favorit. Nisam se nadala da cu zaći u biciklizam uopšte, pa ni amaterski i definitivno nisam mislila da ću moći da ustajem rano ujutru da bih vozila na 30+ stepeni ceo dan kroz prirodu, njive ili u saobraćaju. Da li je teško naći grupu za vožnju bajsa?  Nije! Doba pandemije je potpomoglo popularizaciji biciklizma kod nas i puno ljudi vadi svoje stare prašnjave bicikle, kupuje nove i traži društvo za vožnju. Takođe, ima puno biciklističkih grupa. Mogu da zahvalim Instagramu za pronalaženje grupe, pratila sam više različitih ljudi koji su počeli ili su već neko vreme vozili bajs, malo po malo smo pričali o tome i zakazali koju vožnju i grupa se sama oformila. Nakon toga me je jedna od devojaka sa kojima vozim dodala u Upside Down zajednicu, tako da sam sada deo dve grupe. U svakom slučaju, sličan se sličnom raduje i kada te nešto zanima, pokažeš, tražis, pričas o tome i ljudi dođu sami. Ono što je definitivno prednost grupe je znanje koje se deli, ako imaš bilo kakvu nedoumicu, postaviš pitanje i uvek dobiješ više odgovora i opcija. Ako ti nešto treba od opreme, pozajmiće ti… Ako želiš društvo za vožnje, ne znaš gde bi, neko u ekipi zna. Kroz koje si faze prošla i kako uspevaš da ostaneš aktivna? Mislim da je uspostavljanje navike najteži deo u sportu generalno i to je nešto što se gradi godinama. Toliko sam navikla da budem aktivna da, ukoliko neko vreme nisam, osećam jake promene u telu i raspoloženju. Mnogo sam srećnija, fokusirana, staloženija i generalno se osećam zdravije kada sam aktivna. Aktivnost mi je pomogla kada sam se osećala mentalno i emotivno loše, to je bilo jedino što mi je davalo iskrenu rasterećenu radost. Šta biraš, motivaciju ili disciplinu?  Mislim da jedno bez drugog ne postoji. Motivacija me pokreće, disciplina održava. Ako ne mogu da napravim pauzu i preskočim, ako osećam da je jako bitno da idem u vožnju ili na trening bez obzira na raspoloženje – disciplina je ključ. Ne razmišljam, uključim auto pilot i samo krenem, a kada sam već krenula onda nema nazad. Kako je biciklizam uticao na tvoj profesionalni život?  Ove godine sam imala veliku sreću da sam mogla da uzmem skoro 2 meseca odmora koje sam provela uglavnom u vožnji i treninzima. Videćemo kako će biti kada se vratim! Biciklizam mi pomaže da se lakše fokusiram kada se bavim dizajnom jer mi se misli razbistre u toku vožnje. Kada nađes nešto što te lako opusti i potpomogne fokus onda nađes vremena za to jer ti je to potrebno. Nekada je to pola sata, nekada je voznja od 5 sati, nekada je samo do kancelarije i nazad kući. Šta misliš da je rešenje da se žene aktiviraju i bave sportom?  Podrška. Pre svega ženska solidarnost u sportu, edukacija u pravcu razbijanja predrasuda o sportovima i o tome kako “treba” da izgleda jedan sport, trening ili nečije telo. Šta je za tebe progres? Puno malih koraka, promašaja, pogodaka, malih pobeda. Nada da ću sledeći dan biti samo malo bolja nego prethodni. Šta bi žene trebalo da znaju pre nego što počnu da se bave sportom generalno i odakle da počnu?  Da sport ne mora da boli, ne mora da bude naporan, da i te kako može da bude zabavan! Samo treba da probaju i nađu ono što im najviše odgovara karakteru i mogućnostima. Krenuti sa idejom o životnom stilu pre nego o sportu kao obavezi – lagano i nežno. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da probam još puno sportova, hoću da se bavim sportom što je duže moguće u životu i uvek mogu da pomognem bilo kome ko želi da se bavi nekim sportom a ne zna odakle da počne. […]
June 29, 2022

Ana Šparović: Eksperimentišite i dozvolite sebi sebe

Ana Šparović je trenerica za fleksibilnost i mobilnost, poboljšanje posture, otklanjanjem deformiteta, jačanje celog tela i a obučava svoje polaznike kako pravilno da dišu i izvode vežbe. Kako kaže, sad kad ima 30 godina zna “u po dana i noći znam koliko imam godina :D”. Sportom je počela da se bavi od petog razreda osnovne škole, kada ju je profesorka fizičkog prepoznala kao talenat za atletiku. Ipak još kao mlađa se stalno igrala sa društvom ispred zgrade, trčala, preskakala lastiš (za koji smatra “da bi trebalo da bude deo odrastanja svakog deteta, neverovatan je za razvoj koordinacije”), igrala se loptom i sl. Promenila je mnogo sportova, od atletike, preko odbojke, košarke, folklora koji oožava, do veslanja, trčanja i pole dance-a. Već tri i po godine se bavi pokretom, rastezanjem, učenjem o svom telu kroz različite vežbe balansa, izdržaja, snage, pokretljivosti i gipkosti. Kako je sport uticao na tvoj život? Rekla bih da dolazim iz porodice u kojoj je sport veoma bitna stavka i normalno mi je bilo da se kroz život pronalazim/pronađem u nekom sportu. Tata je sportski novinar, brat profesionalni košarkaš, mama se kao mlađa bavila sportom, a ni na TV ekranu nije moglo da se zaobiđe gledanje fudbala, košarke, odbojke, a kasnije i tenisa. Ono što sa sobom sport nosi, da naučimo da gubimo, da stalno pomeramo granice, budemo disciplinovani, odgovorni, da smo fer plej igrači uvek i prema svima, da se u pobedama ne uzdižemo previsoko, me je oblikovalo u ono što danas jesam. Smatram da sam zbog sportskog duha i večite borbe s vetrenjačama, kada je ženski sport u pitanju, naučila da ne odustajem na svaku prepreku koja mi se nađe na putu. Šta je za tebe pokret? Ako bi trebalo da izaberem jednu reč, to bi bila – sloboda. Mogućnost da se nesmetano krećem u prostoru i vremenu, bez bola, svesna okoline i sopstva, a da mi to ne nanosi psihičko i fizičko opterećenje. To je za mene pokret, i tome težim. Želim da budem i da se krećem kao voda. Zašto veslanje, pa pole dance, i šta je bilo u medjuvremenu? Tražila sam se. Veslanje su došli da nam pokažu u 7. razredu osnovne škole. Mnogo se više devojaka odazvala pozivu, iako im to nije bio cilj. Želeli su dečake. Dugo se u klubu provlačilo da veslanje nije ženski sport, a meni se baš dopalo. Tamo sam pronašla sigurno mesto u trenucima kada se porodica raspadala. Na veslanju smo svi bili kao porodica, i to me je kasnije kroz život vodilo. Bila sam u klubovima gde sam se osećala kao deo porodice, društva, gde sam prihvaćena. Lep osećaj :)) Manje lepa strana svega toga bila je politika kluba koja je u to vreme smatrala da veslanje nije ženski sport i da najviše što možemo da “dobacimo” jeste da budemo rekreativci. Imala sam veliku želju da se dokažem i da pokažem da greše, pa sam često sa tim polutreninzima na nekim takmičenjima završavala kao četvrta! U to vreme, to me je i ljutilo i činilo tužnom. Protiv sistema ne možete sami, pogotovo tako mladi. Ipak, iz ove perspektive (a uvek tako ispadne kasnije), učinili su mi uslugu. Vrhunski sport nije za mene, niti sam ja za njega. Da je to uspelo i da su ulagali u mene kao u muške članove kluba, danas bih bila potpuno druga osoba. A meni je lepo ovako 🙂 Od veslanja do pole dance-a je prošlo (računam 😀 ) preko deset godina. Između sam upisala i završila osnovne studije, a onda i master na DIFu, radila kao trener plivanja, trčanja, zatim otišla u Kinu da radim kao profesor fizičkog, došla na odmor, okušala se u pole dance-u, otišla na Bali, vratila se i nastavila sa pole dance-om. Pole dance sam izabrala zato što je najpribližniji gimnastici, a gimnastika za odrasle retko gde ima. Uz to, želela sam da oslobodim svoju žensku stranu, koju sam često potiskivala iza svoje snage. Valjda sam verovala da ne mogu da budem i snažna i ženstvena 🙂 Ludo, ali tako je. Uz to, pole dance je izazivao moje telo, morala sam da se snalazim i da učim o potpuno novim pokretima i da ih razumem, osetim, savladam, a nekad i ne savladam. I išao je ruku pod ruku sa fleksibilnošću i mobilnošću kojom sam se bavila, a i dan danas se bavim. Kako si se našla na Baliju i tamo bila trener? Kakvo ti je to iskustvo bilo i šta je donelo? Na Bali sam otišla da budem bliže Kini, kada se smiri situacija sa koronom. Ostrvo se zatvorilo i tamo sam ostala 4 i po meseca. Plaže su bile zatvorene, nije to baš bilo potpuno doživljavanje Balija, sa sve turistima, ali je svakako lepo biti “zatočen” na takvom mestu, a ne na užarenom asfaltu. Ipak, u tom trenutku su iz Kine rešili da sve profesore koji ne mogu fizički da budu tu, a nastava uživo je počela, da plaćaju onoliko koliko je propisan minimalac u toj oblasti. To je bilo dovoljno da se preživi na Baliju, ali sam ja htela veću sigurnost i tada sam se upustila u vode držanja online treninga. Počelo je tako što sam ponudila nekim devojkama besplatne treninge u terminima kada odgovaraju i njima i meni, da vidim kako bi išlo i da li se u tome pronalazim. Uporedo s tim, gostima u gostionici, gde smo bili smešteni tadašnji dečko i ja, ponudila sam da besplatne treninge jer smo svi bili vrlo bliski. Time se i dan danas bavim, i jedna od svrha odlaska na Bali i ostanka tamo (pod tim okolnostima) je sigurno bila i ta da pronađem sebe u profesionalnom smislu. Već dve godine razvijam tu priču i koliko znam, jedina sam u Srbiji da se na taj način bavi rastezanjem. Šta misliš da je “rešenje” da se žene aktiviraju i bave sportom? Ne mogu baš da dam “rešenje”, ali smatram da ljudi treba da istražuju, da se pronađu u nečemu. Sigurna sam da za svaku osobu postoji sport, ili fizička aktivnost koja najviše odgovara njenoj ličnosti. To se ne može spoznati ako se ne upuste u traganje sebe i ako ne dozvole sebi da se izraze. Nekome će prijati teretana, nekome plivanje, trčanje, biciklizam, ples, joga, hodanje. Smatram da je mnogima nametnuto da nešto moraju i da pre svega počinju bavljenje fizičkom aktivnosti zbog izgleda. Što i nije pogrešno, ali fizička aktivnosti ima mnogo više doprinosa (društveni, duhovni, emotivni aspekti budu zadovoljeni, a onda kao šlag na tortu dolazi zadovoljstvo sobom). Tako da, ako moram da upotrebim REŠENjE kao reč, rekla bih da je to eksperimentisanje i dozvoljavanje sebi sebe. 🙂 Šta bi žene trebalo da znaju pre nego što počnu da se bave sportom generalno i koji su tvoji saveti odakle da počnu? Potrebno je vreme. Za prave stvari, za zdravlje, za lepotu, za ispunjenost, treba vremena i pomalo odricanja. Odricanja od starih navika, okruženja u kom ne pripadamo, i potpuno oslobođenje kad pripadamo sebi, a onda i takve ljude privučemo. Tako će biti i sa sportom. Treba imati realna očekivanja od sebe, ne odustajati kada je teško, dozvoliti sebi da se trening preskoči, ali se vratiti na put. Najvažnije je imati cilji podeliti ga na manje ciljeve. Svako ostvarenje donosi osećaj koji je zarazan. Počnite od sebe! Pronađi se, pa se ponovo izgubi, pa se opet pronađi. Put je prelep, a kroz kretanje (sport, kako ti kažeš), još lepši. Šta je za tebe progres? Za mene je progres to što ne odustajem. Ponekad mi se čini da sam dostigla svoj maksimum (šta god da je u pitanju), onda mi bude teško psihički, pa i fizički, i čini mi se da dalje ne mogu da dobacim. Kroz sve kraći vremenski period se probudim iz tog lošijeg trenutka, koji se desi kad god mi treba odmor i promena, a možda i ne uviđam, i onda krenem bolje, kreativnije, poletnije, sa mnogo ideja i inspiracije. I to mi je ogroman podstrek i zbog toga sam ponosna na sebe. Ako govorimo o fizičkom progresu, to vidim kroz lakoću izvođenja nekih vežbi, razliku od pre par godina i sada kada su neki položaji u pitanju. Na tvom Instagramu mogu da se vide razni položaji u koje ulaziš i svašta inovativno radiš, da li možeš da podeliš sa nama kako dolaziš do inspiracije, i šta druge žene ne bi trebalo da pokušavaju same kod kuće? Mnogo vremena provodim na telefonu, i trudim se da pratim ljude koji me inspirišu na raznim poljima. Volim da isprobam mnogo toga što mi deluje da ću moći da izvedem, možda odmah, a možda i kroz malo više uloženog truda. Ipak, kretanje mi je u krvi. Ne osećam se dobro kada se ne krećem. Moj trening (za sebe), nije ni toliko konstruisan kao trening, koliko dajem telu ono što mi tada traži. Nekad mislim da mi je potreban odmor, a zapravo bivam sve namrštenija. Onda se pokrenem, nekad i spontano, i na licu mi bude osmeh. Možda sam i sama sebi inspiracija ponekad. Ipak, smatram da su mi velika inspiracija ljudi koje pratim, kojima sam okružena, a najveća ljudi koje treniram, jer sam oduvek trenirala ljude koji su mnogo bolje disciplinovani od mene. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da sebe prihvatim kakva jesam, kao i da se stalno unapređujem u pravcima u kojim želim. Da širim svoje znanje i dalje ga prenosim. Hoću da sam inspiracija za dobro, zdravo i nesebično, ljubavno. I sve to mogu, jer to dolazi iz dubine duše, tako da sam to ja 🙂 A ako bih morala da kažem u jednoj kraćoj rečenici već sam napomenula. Želim, hoću i mogu da se krećem kao voda. […]
April 6, 2022

Dijana Kocić: Kontinuitet pre epohalnih rezultata

Beogradski trkački klub i Bioderma su pokrenuli projekat Želim. Hoću. Mogu. sa ciljem promocije sporta i rekreacije među ženama bez obzira na godine, kilograme, kondiciju, spremnost… (izaberi razlog) Iz tog razloga, odlučili samo da popričamo sa Dijanom Kocić – pre svega humanistkinjom, a onda brend menadžerkom, travel blogerkom, edukatorkom, content creator-kom, i devojkom koja se može pohvaliti istrčanim polumaratonom. Šira javnost je postala svesna Dijaninog rada nakon što je dala otkaz u Red Bull-u posle 10 godina, i otišla u Tanzaniju da volontira gde je uspela da sakupi novac za renoviranje škole u Aruši. Kako projekat Želim. Hoću. Mogu. ima za cilj da podigne svest o fizičkoj aktivaciji žena, popričali smo sa Dijanom o njenom iskustvu i kako uspeva da uvede aktivnost u svakodnevni život. Pričale smo o školi trčanja, polumaratonu, jogi, Himalajima, meditaciji, a ovde izdvajamo deo intervjua vezan za samu aktivaciju, treninge i naravno – trčanje. Ćao Dijana, za početak kako si uspela da uključiš fizičke aktivnosti u svakodnevni život? Kod mene je ključ bio kad sam shvatila da ne želim da mi fizička aktivnost bude obaveza već prirodni deo života. Pa ću danas, primera radi, pešačiti od grada na sastanke i ispuniti svoju kvotu od 5 km. Ponedeljkom i četvrtkom idem na jogu, sredom ću otići na klizanje. Pustim fizičku aktivnost da “se primi” na različite delove života. Za vikend na primer, odem da se prošetam sa drugaricama na Adu. Želim da aktivnost bude prisutna na različite načine, a ne kao nešto što moram da uradim. Kada izađem, izlazim da bih se izđuskala i izbacila energiju na pozitivan način. Zašto bih izlazila, ako neću đuskati? Važno je pronaći koje nam fizičke aktivnosti prijaju i način kako ih možemo uključiti u svakodnevni život. Sa druge strane, bitno je družiti se sa ljudima sa kojima te stvari možemo da radimo i organizovati se tako da nam fizička aktivnosti bude deo života. Što više aktivnosti uključujemo u život i to na različite načine, to je nama lakše, jer se ne obavezujemo. Sa druge strane bitno je biti fleksibilan. Primera radi išla sam na balet, gde sam mogla da se dogovorim oko vremena i uskladim sa svojim obavezama. Kako si počela sa školom trčanja? Zapravo preko Red Bulla. Mislila sam da ću umreti ako potrčim 5 metara, ali ja sam štreber. Zašto bih se mislila kako da trčim, kad postoji trener koji može da kaže kako šta da radim. Kad sam počela, osećala sam sigurnost najpre zbog načina na koji proces funkcioniše i činjenice da se distance postepeno povećavaju. Upisala sam srednju školu koja nema salu za fizičko, roditelji su me ubedili da sam smotana, jer sam stalno izvrtala zglobove. Nikad se nisam bavila sportom i ovo je bio idealan način da se aktiviram. Šta je ono što bi rekla ženama koje nisu aktivne i kroz šta si ti prolazila na svom putu aktivacije? Što se tiče žena i aktiviranja, iz mog iskustva, nisam se pokrenula dok nisam našla jaku motivaciju. To je za mene bilo kada sam otkrila humanitarnu Red Bull trku Wings for Life, koja je imala za cilj da aktivira ljude da trče za one koji to ne mogu. Kada god sam se bavila sportom, uvek je bilo humanitarnog karaktera. Mislim da je bitno imati cilj dok aktivnost ne postane deo životnog stila. Dok sam bila neaktivna, meni je bilo potrebno nešto što će me pogurati. Po prirodi sam humanitarac, pa je prirodno to i bio moj pokretač. Svako danas može da pronađe sport koji bi mu bio zanimljiv, koji mu prija i u kome može da uživa: bilo da je to trčanje, ples, ili plivanje… Postoji toliko zanimljivih stvari koje možemo da isprobamo. Ubacila sam aktivnost kao deo životnog stila. Biram da prošetam umesto da sedim u kafiću, umesto da odem u restoran sa drugom, vozimo bajs i slično. Kakvo iskustvo je bilo istrčati polumaraton i kako si doživela? Često vidimo epohalne rezultate, a ne pričamo dovoljno o samom procesu. Za svaki lep rezultat, postoji bolan put. Počela sam da se pripremam u januaru, daleko od kuće, ali ono što me je održalo i poguralo jeste grupa čiji sam deo bila. Naša trenerica trčanja je bila u fazonu nemoj da ideš preko svojih granica. Razmišljala sam samo kako ćemo istrčati toliko ako se štedimo. Sada znam da je bolje da motivacija traje, i da je uživanje i kontinuitet ono što nas vozi prema tome da nam sport bude deo životnog stila. Normalizacija burnout-a je sve prisutna, i nije dobra na duže staze.   View this post on Instagram   A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) Važno je da se obavežemo same sebi da bismo istrajale. Nije strašno ne ispuniti cilj, ali je neophodno održati kontinuitet. Ali da je bilo teško istrčati polumaraton, jeste.   S obzirom da trčiš u gradovima koje posećuješ, ispričaj nam kakvo je to iskustvo? Od kad sam počela da trčim, trčala sam u svakom gradu u kom sam bila. To mi je postao ritual i jedinstven način da upoznam grad u kom sam. Mnogo volim da se prepustim trčanju, volim tu spontanost. Najviše volim da trčim ujutru, kada ljudi idu na posao. Baš mi je značajno i dragoceno, i mislim da se totalno drugačije doživi. S jedne strane se osećam kao lokalka, često vidim ljude koji trče, a sa druge upoznam neke ulice i parkiće u koje nikad verovatno ne bih ni išla. Ako se iscrpim, ostavljam sebi prostora i da odmorim u parku, i to me relaksira. Trčanje mi je bilo vid meditacije jer mi umiri misli. Možda na početku počnem da razmišljam o svačemu, ali posle 20 minuta sam preumorna. Koji bi savet dala ženama koje se možda ne usuđuju da trče u stranom gradu? Ono što mislim da je jako važno je biti siguran i imati internet. Moram da znam da se nisam izgubila i kako da se vratim kući. Šta god da radite, prvo testirajte u kontrolisanim uslovima. Sve što sam ikada radila, radila sam na taj način. Uglavnom biram da trčim ujutru, ne moram da istražujem, mogu da istrčim i oko smeštaja. Ako sam dovoljno istražila, idem dalje. Korak po korak, u fazama – malo po malo. Ljudi generalno misle da sam neustrašiva jer često putujem. To su ustvari godine iskustva, inkrementalna povećanja, jer često putujem i često isprobavam.   View this post on Instagram   A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) I za kraj, koji bi savet dala ženama? Rekla bih samo jednu stvar, kada brinemo o svom telu i fizički smo aktivni, to utiče na sve aspekte našeg života. Kad počnemo da treniramo, počnemo zdravije da se hranimo, imamo više energije da se bavimo drugim starima. Kada se neko pokrene za jednu stvar, pokrene se i za ostale. Jedna zdrava navika vuče druge zdrave navike. Fizička aktivnost se odražava na naše psihičko stanje, emocionalno, bistrinu mozga, odnose.. Mala stvar koju uradimo danas može uticati na nas svakodnevno. Primera radi, danas odemo da prošetamo 20 minuta, pa sutra 25, za mesec dana trčimo 5 min… Kontinuitet pre epohalnih rezultata, važno je da sebe da pratimo kroz proces i da vidimo šta je to što nam donosi na dnevnom nivou u svim aspektima života. Hvala Dijani na divnom razgovoru, želimo ti da nastaviš da ostvaruješ svoje snove i mnogo avantura u budućnosti! #POKAŽIDAMOŽEŠ i osvoji vredne novčane i robne nagrade! Pročitaj više […]
April 6, 2022

Bojana Vojnović: Disciplina nas održava, a ne motivacija

Razgovarali smo sa Bojanom Vojnović, SEO konsultantkinjom, hostom podkasta Uhvati jednoroga i suosnivačicu magazina Amplitude. Kako kaže Bojana, ovo je samo poslovna sfera, a sem toga je i ćerka, sestra, drugarica, devojka i feministkinja. Kako piše u opisu Amplitude magazina radi se o magazinu o identitetima – kulturnim, kolektivnim i individualnim. Amplitude preispituju status quo, ali i nude reakcionarnu mogućnost funkcionisanja u njegovim okvirima stvarajući izražajni prostor različitim mišljenjima, idejama i estetikama. Ovom prilikom nas je ugostila Flex Fitness teretana u Novom Sadu, gde smo razgovarale, a onda i istrčale na traci. Važno je istaći da ovo nije sve o čemu smo pričale, i da se naknadni delovi mogu očekivati u budućnosti. Pa da počnemo. Ćao Bojana! Da li možeš da mi kažeš nešto o svojim fizičkim aktivnostima i kako pored svega čime se baviš uspevaš da ostaneš aktivna? Iskreno, voljom i disciplinom. Ono što sam morala da prevaziđem jeste mišljenje da je sve u motivaciji. To ubeđenje da ja moram non-stop, svaki dan da budem motivisana da bih zapravo bila fizički aktivna nije realnost. Shvatila sam da su disciplina i volja te koje nam pomažu da istrajemo. Mislim da je najduže što sam uspela da ostanem aktivna uz motivaciju tri meseca. Godinama sam počinjala i stajala, dok u jednom momentu nije došlo do plafona gde sam morala da napravim izbor – ili ću biti fizički aktivna ili ću imati zdravstvenih problema zauvek. Kako i kada si počela da se baviš fizičkim aktivnostima? Odrasla sam na selu, tako da sam, želela ne želela, morala da budem aktivna. Drugo, dok sam bila u osnovnoj školi trenirala sam folklor i karate i uz, duže ili kraće pauze, plesove. U srednjoj me nije interesovala fizička aktivnost, jer sam putovala u grad u školu, a na faksu sam se zapravo vratila aktivnostima. Kako si se vratila? Vratila sam se grupnim treninzima baš u ovoj teretani i čuvenim Les Mills treninzima. Tada mi je to bio ventil između fakulteta i posla dok sam spremala ispite. Od tada do pre dve godine sam bila on/off – dva meseca treniram pa tri ne… izostajala je konstantnost. Ali onda sam baš pre dve godine shvatila da fizička aktivnost utiče na moje psiho-fizičko stanje, i da ga upotpunjava. Morala sam da naučim da treniram pametno, a to ranije nikako nisam znala. Važno je da pametno treniram, pametno odmaram i da se pametno hranim, kako bi svaka od tih aktivnosti bila podržavajuća za moj organizam i za moje mentalno stanje. Bila sam motivisana, ali je izostajalo discipline i volje. Morala sam da se disciplinujem šta jedem, kada idem da spavam…. Ali ni jedna odluka koju sam donela nije bila restriktivna. Šta sada radiš da bi bila ostala aktivna? Ne idem više na grupne treninge, jer sam shvatila da mi je previše. Već dve godine sam posvećena samostalnom trčanju, jogi, i treniram sa personalnim trenerom. Okrenula sam se fizičkim aktivnostima zbog svog zdravlja i da bih regulisala hormone. Zašto baš trčanje? Ranije nisam volela da trčim. U periodu onovne i srednje škole si primoran da trčiš. Ne znaš tehniku disanja, trčanja, i sve postaje još mučnije. Pred kraj srednje me je drugarica upoznala sa magijom trčanja. U periodima kada smo pripremale prijemni, vodila me je na stazu i terene za trčanje gde smo trčale svako veče. A to mi je pomoglo da se presaberem. Kada je prošla drama, prestala sam – umesto da nastavim. Sledeći put kada sam trčala je bilo kad sam otišla u Španiju, i zbog raznoraznih stresnih situacija sam morala da pronađem način da se oslobodim stresa. Cele te godine sam trčala u maslinjacima i stvarno je bilo oslobađajuće. I što se tiče misli i što se tiče fizičkog stanja. Nakon toga sam opet napravila pauzu. U Srbiji sam pokušala da nastavim, dok nisu krenule kiše. Otišla sam u teretanu, trčala na traci… što za mene nije bilo održivo, pa posao, ispiti i odlaganje… i to ode. Kakva je tvoje uobičajena radna nedelja i koliko često ideš na trening joge i trčiš? Tri puta nedeljno idem da trčim, s tim što trčim u kontrolisanim uslovima kada je zima (na traci). Čim je lepše vreme trčim napolju, ali ne trčim duge trase. Najviše što sebi smem da dozvolim je 30 minuta aktivnosti. Posle 30 minuta počne da se diže kortizol. Kolika god da je moja trasa mora da traje 30 minuta – zbog hormona. Kada sam u prvom delu ciklusa, tada ne forsiram sebe. Ako ne trčim – šetam, ali mi je bitno da se pojavim. Isto važi i za poslednjih nedelju dana ciklusa, i to su uglavnom ti periodi kada sam odustajala. Tada mi je najteže da istrajem. Ali to je klasična greška, samo je potrebno da slušam telo, i bitno je da ispunim svoju kvotu. Performanse merim time da li su mi se ciste vratile, i da li imam policistične jajnike ili ne. Volim naravno da uporedim, ali sama sa sobom. Nisam trkač koji se takmiči, a nisam ni opterećena pejsom ili kilometrima. Mogu onoliko koliko moje telo može. Kako bi motivisala žene da istraju u bavljenju sportom? Žena kao žena mora da nauči da brine o sebi. Kroz vekove žena nije brinula o sebi. Njena poenta je bila da brine o drugima. Počinje odatle, a samim tim što žene nisu naučene da brinu o sebi jeste to da žene nisu naučene da brinu ni o svom zdravlju. Žena je prestala da sluša svoje telo, ali je pitanje da li je ikada i slušala. Mi ne znamo zašto je nama potrebna fizička aktivnost, odmor i određena hrana. Postoji hrana i vežbe odnosno tipovi fizičke aktivnosti koji podržavaju sve hormonalne promene u našem telu. Ono što je potrebno da se desi da bi se žene disciplinovale jeste da budu edukovanije o sebi i svom telu i načinima na koji mogu same sebe da podrže. Motivacija se danas predstavlja tako da budemo bolji seksualni objekat. Moja disciplina se zasniva na tome i imala je više potpore što sam počela da vežbam da bih se bolje osećala, bila stabilnija, imala više fokusa, i da bih bila bolja osoba prema sebi i ljudima oko sebe. A ako to ne uradim sada, neću ni sutra, a ni prekosutra. Promene neću videti za dan ili dva već za 6 meseci kada će telo samo početi da pokazuje sve loše strane neaktivnosti. Zato radim onda kada mi se ne radi. Slušam svoje telo i samo istrčim. Da zaokružim: važno je da se edukujemo, da diverzifikujemo način motivacije i da prosto budemo u redu sa tim da imamo drugačije ciljeve. Ne samo u smislu imam drugačije ciljeve nego moj partner, nego – hej imam drugačije ciljeve nego ti. I to je sasvim u redu. Ne moramo da budemo svi profesionalci. Ne želim da moj život postane opsesija oko gramaže i procenta masti, ali ja želim da se dobro osećam i da budem zdrava. I mislim da je to sasvim validan razlog i validan cilj da se bavim fizičkim aktivnostima. I za kraj, šta ti želiš, hoćeš i možeš? Želela bih da se više posvetimo o edukaciji i da više delimo svoje priče jedna sa drugom. Ono što mogu jeste da podelim svoju priču u želji da nekoga motivišem i sa kojom druge žene mogu da se povežu. I hoću da radim na edukaciji drugih žena i sa kakvim se preprekama susreću u svakodnevnom životu. Jako je važno da posedujemo određenu informaciju i da budemo edukovani da bi mogle da prevaziđemo te prepreke. I hoću da radim na sebi, svojoj disciplini i zdravlju.   #POKAŽIDAMOŽEŠ i osvoji vredne novčane i robne nagrade! Pročitaj više detalja […]