Blog

Ovog puta smo razgovarale sa Katarinom Manovski, alpinistkinjom. Počela je da se bavi penjanjem kada je imala 12 godina. Pre toga ništa nije trenirala, ali je, kako kaže, od ranog detinjstva volela da se penje po drveću u dvorištu, “najviše na trešnju”. Katarina je iz Kikinde gde je odrasla, a sada živi u Užicu. Radi na svojoj doktorskoj disertaciji koja istražuje uticaj prirode na čoveka, sa više različitih aspekata (psihološki, motorički, fiziološki). Radi i kao trener penjanja u užičkom penjačkom klubu i aktivno trenira. Sledeća destinacija koju planira je penjanje u masivu Mon Blana, najvišeg vrha Evrope, mesto Chamonix. Zdravo Katarina! Prvo nas zanima zašto penjanje? Za penjanje nisam znala da postoji. Bila je to 2005. godina, prva godina rada penjačkog kluba u Kikindi, gde sam rođena i odrasla. Otišla sam sa drugaricom da pogledamo jedan košarkaški trening, ali se pored terena nalazila crna visoka veštačka stena koja je odmah privukla moju pažnju. Na košarku sam zaboravila, a već sutradan otišla sam na prvi trening penjanja. Malo je reći da sam bila oduševljena, moje telo i misli bili su začarani, a ja i danas o penjanju ne mogu da prestanem da razmišljam. Kakav je bio prelaz na alpinizam sa penjanja na stenama?  Alpinizam je kompleksna aktivnost, odvija se u svim godišnjim dobima i na različitim podlogama, sneg, led, stena. Na početku, kada sam počela da se bavim alpinizmom najprirodniji i najlakši deo mi je bio penjanje suve stene. Tu sam se osećala sigurno, svoj na svome i bilo mi je prilično lako da se adaptiram, iako su u alpinizmu stene puno više nego one u sportskom penjanju i tehnika postavljanja osiguranja se razlikuju, to mi nije predstavljalo veliki problem. Najveći izazov mi je bio da naučim da se bezbedno i efikasno krećem po snegu i ledu, da izdržim dugačke pristupe stenama koji nekada traju više sati, da trpim hladnoću i generalno da se upustim u nepoznato sa verom u svoje sposobnosti. Prelaz nije jedan momenat, to je proces koji traje i nikada ne prestaje.  A alpinizam? Šta ti je doneo? Alpinizam je došao kao prirodni put razvoja moje penjačke karijere. Na početku sam učestvovala na takmičenjima u sportskom penjanju gde sam postigla zavidne rezultate. Tri godine za redom bila sam Balkanska šampionka u juniorskoj kategoriji. Nakon toga, svi u klubu počinjemo da se penjemo na prirodne stene. To je slično kao penjanje na veštačkoj steni, ali mnogo uzbudljivije, dinamičnije i više avanturistički. Penjanje na prirodnoj steni brzo je zamenilo veštačku, a na nagovor trenera, Laze Radivojca, odlazim da probam prvo alpinističko penjanje na planini Romaniji u Bosni. Tada sam imala 16 godina i sve mi je bilo novo, preda mnom je bilo puno izazova. Odrastanjem sam sazrevala i osvajala nove vertikalne prostore i iskustva. Alpinizam mi je doneo veliko životno bogatstvo izraženo kroz stvaranje snažnih prijateljskih veza sa ljudima sličnih interesovanja, putovanja u udaljene predele Evrope i sveta radi penjanja i uopšteno jedan novi pogled na svet gde da biste pobedili morate prevazići sebe.  Koliko je alpinizam opasan?  Alpinizam jeste opasan sport i to niko ne može da porekne. Alpinisti borave u nepredvidim planinskim sredinama gde stalno vrebaju objektivne opasnosti od pada kamena, promene vremena i ostalih stvari na koje ne možemo da utičemo. Međutim, ako se pridržavamo propisanih procedura i tehnika penjanja, svesni smo svojih mogućnosti te pažljivo planiramo i izvodimo svoje kretanje u specifičnom okruženju alpinizam je dovoljno bezbedan da ostanemo zdravi i neprovređeni. Ljudski faktor je ključan i onoliko koliko mi treniramo, učimo i napredujemo toliko ćemo biti spremnijii da odgovorimo na zahteve prirode i planine i budemo bezebedni. Koliko je često videti da se žena bavi alpinizmom, i/li penjanjem? Sportsko penjanje je u svetu, ali i kod nas postalo vrlo popularan sport tako da su žene vrlo aktivne i česte. Jedini takmičar iz Srbije koji ima plasman na Svetskom kupu u takmičarskoj penjačkoj disciplini boldering je zapravo ženskog pola. To je Staša Gejo koja ponosno brani boje naše male zemlje na svim velikim svetskim i evropskim takmičenjima u bolderu.  Kada govorimo o ženama u alpinizmu kod nas to još uvek nije tako česta pojava, mada je u poslednje vreme sve više žena koje su za to zainteresovane. Takođe, puno je žena koje se rekreativno bave alpinizmom, ali su zaista retke one koje su tome posvetile svoj život, koje napreduju u aktivnosti i postavljaju sebi visoke ciljeve. Kako se pripremaš za penjanje?  Pripreme su fizičke, rad na razvoju snage, izdržljivosti i fleksibilnosti opštim i specifičnim vežbama. Ali pripreme su naravno uvek i psihičke, pripremamo se na nepoznat teren, nepredvidive uslove, borbu sa prevazilaženjem straha. Strah je u alpinizmu uvek pristuan, on je čuvar našeg života, ali da bismo se uspešno penjali moramo ovladati strategijama kontrole istog kako bismo napredovali i išli napred. Prirodi uvek dajem prednost, ali bez treninga u sali se ne može. Jedno ne sme isključivati drugo i to uvek gledam tako da se u sali usavršavamo, postajemo bolji treningom, a priroda je poligon gde sve to treba objediniti i bezbedno se popeti i spustiti sa planine. Priroda je neverovatna, uči nas strpljenu, približava suštini ljudske prirode i uvek nas, nepogrešivo suoči sa nama samima. Sve možemo da prevarimo, ali sebe nikada. Kako uspevaš da prebrodiš povrede? Povrede su sastavni deo sporta i vremenom sam se na njih navikla. Prirodno, povrede ne volim i ne padaju mi lako ali znam da su one tu da nas nečemu nauče i pokažu smer u kom idemo. Ako sam povredila prste, znači da mi to nije dovoljno jako te da treba razmišljati o promeni procesa treninga u tom smeru. Ponavljam da nije lako biti povređen, ali uvek se motivišem novim ciljevima koje postavljam ispred, uporna sam u procesu oporavka i znam da ću biti bogatija za još jedno novo iskustvo. Da li si u nekim momentima želela da odustaneš i kako si to prebrodila?  Svaki put kad mi je u steni teško, kad nešto traje duže nego što sam očekivala, kad sam gladna, promrzla ili nervozna pomislim “zašto mi je ovo trebalo”, ali znam da nazad nema. U tim trenucima pomislim da ću odustati, da ne želim da se mučim više ovim napornim aktivnostima, da je to poslednji uspon u steni. Ipak, skupim snagu da nastavim na gore jer je to jedini izlaz i kad uspem da prevaziđem i savladam sebe, na vrhu uvek budem neizmerno ponosna. Prebrodim misli o odustajanju tako što kažem sebi da sam to već prošla, da je to samo faza i da će sve biti u redu kad budem na vrhu te da je važno zadržati mir i fokus. U alpinizmu me održava me želja da budem zdrava, sposobna da se izborim sa stresnim situacijama, mogućnost da otkrivam nove predele, upoznajem nove ljude i napredujem u fizičkom i duhovnom smislu. Šta misliš da je rešenje da se žene aktiviraju i bave sportom?  Rešenje je da žene shvate da im sport pomaže da postanu jače, mentalno i fizički. To je mesto gde će moći da se bave sobom i napreduju na bezbroj različitih načina. Da bi se aktivirale potrebna im je podrška najbližih, često društvo i uvek unutrašnja motivacija. Puno pomaže ako dolazite iz porodice gde se sport voli i neguje, pa tako ako sada počnemo nije kasno da svojim naslednicima ostavimo zdravu sredinu za odrastanje koja će ih motivisati da i u tom aspektu liče na nas. Da li nam možeš reći koji su bili zaključci tvog istraživanja o stanju i perspektivi razvoja penjanja po ledu kao takmičarske discipline u Srbiji, a pogotovo kod žena?  Zaključci mog istraživanja su da je za razvoj jednog sporta, pored velikog entuzijazma, potrebna sistemska podrška pre svega Saveza, klubova i naravno države. Potrebno je napraviti sistem, izgdraditi sportske centre, edukovati stručnjake i tek onda razmišljati o stvaranju takmičara koji će moći da budu konkuretni van nacionalnih okvira. Da bi se žene, a naravno i muškarci bavili penjanjem u ledu potrebna im je sigurnost da će njihov rad biti vrednovan, prepoznat i podržan. Sportista, bez podrške društva i sistema, ne može da uradi ništa, ni za sebe ni za druge. Zato je važno da aktivni pojedinci budu prepoznati i podržani od strane velikih i važnih sistema koji će im omogućiti napredak. Šta je za tebe progres? Za mene je progres konstantan rad na sebi. Progres je rast i razvoj, progres su situacije koje nas izmeštaju iz zone komfora i angažuju sve naše kapacitete da bismo prevazišli problem. Progres je nešto što svi želimo, ali ne zaboravimo sebi da postavimo sebi pitanje da li smo svi dovoljno vredni i uporni da na njemu radimo i na kraju postignemo napredak. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da volim život i hoću da aktivno utičem na to kako će on da izgleda. Mogu da radim na onome što mogu da promenim, a prihvatim ono što ne mogu. Razlikovati ta dva pojma je od suštinskog značaja za postizanje i održavanje duševnog mira za kojim svi žudimo. Često smo spremni za njega sve da uradimo, a zaboravljamo da je potrebno malo i da smo mi sami upravo glavni činoci svog mira i blagostanja.  Pratite Katarinu na Instagramu, Facebooku i čitajte njene avanture […]

Ana Šparović je trenerica za fleksibilnost i mobilnost, poboljšanje posture, otklanjanjem deformiteta, jačanje celog tela i a obučava svoje polaznike kako pravilno da dišu i izvode vežbe. Kako kaže, sad kad ima 30 godina zna “u po dana i noći znam koliko imam godina :D”. Sportom je počela da se bavi od petog razreda osnovne škole, kada ju je profesorka fizičkog prepoznala kao talenat za atletiku. Ipak još kao mlađa se stalno igrala sa društvom ispred zgrade, trčala, preskakala lastiš (za koji smatra “da bi trebalo da bude deo odrastanja svakog deteta, neverovatan je za razvoj koordinacije”), igrala se loptom i sl. Promenila je mnogo sportova, od atletike, preko odbojke, košarke, folklora koji oožava, do veslanja, trčanja i pole dance-a. Već tri i po godine se bavi pokretom, rastezanjem, učenjem o svom telu kroz različite vežbe balansa, izdržaja, snage, pokretljivosti i gipkosti. Kako je sport uticao na tvoj život? Rekla bih da dolazim iz porodice u kojoj je sport veoma bitna stavka i normalno mi je bilo da se kroz život pronalazim/pronađem u nekom sportu. Tata je sportski novinar, brat profesionalni košarkaš, mama se kao mlađa bavila sportom, a ni na TV ekranu nije moglo da se zaobiđe gledanje fudbala, košarke, odbojke, a kasnije i tenisa. Ono što sa sobom sport nosi, da naučimo da gubimo, da stalno pomeramo granice, budemo disciplinovani, odgovorni, da smo fer plej igrači uvek i prema svima, da se u pobedama ne uzdižemo previsoko, me je oblikovalo u ono što danas jesam. Smatram da sam zbog sportskog duha i večite borbe s vetrenjačama, kada je ženski sport u pitanju, naučila da ne odustajem na svaku prepreku koja mi se nađe na putu. Šta je za tebe pokret? Ako bi trebalo da izaberem jednu reč, to bi bila – sloboda. Mogućnost da se nesmetano krećem u prostoru i vremenu, bez bola, svesna okoline i sopstva, a da mi to ne nanosi psihičko i fizičko opterećenje. To je za mene pokret, i tome težim. Želim da budem i da se krećem kao voda. Zašto veslanje, pa pole dance, i šta je bilo u medjuvremenu? Tražila sam se. Veslanje su došli da nam pokažu u 7. razredu osnovne škole. Mnogo se više devojaka odazvala pozivu, iako im to nije bio cilj. Želeli su dečake. Dugo se u klubu provlačilo da veslanje nije ženski sport, a meni se baš dopalo. Tamo sam pronašla sigurno mesto u trenucima kada se porodica raspadala. Na veslanju smo svi bili kao porodica, i to me je kasnije kroz život vodilo. Bila sam u klubovima gde sam se osećala kao deo porodice, društva, gde sam prihvaćena. Lep osećaj :)) Manje lepa strana svega toga bila je politika kluba koja je u to vreme smatrala da veslanje nije ženski sport i da najviše što možemo da “dobacimo” jeste da budemo rekreativci. Imala sam veliku želju da se dokažem i da pokažem da greše, pa sam često sa tim polutreninzima na nekim takmičenjima završavala kao četvrta! U to vreme, to me je i ljutilo i činilo tužnom. Protiv sistema ne možete sami, pogotovo tako mladi. Ipak, iz ove perspektive (a uvek tako ispadne kasnije), učinili su mi uslugu. Vrhunski sport nije za mene, niti sam ja za njega. Da je to uspelo i da su ulagali u mene kao u muške članove kluba, danas bih bila potpuno druga osoba. A meni je lepo ovako 🙂 Od veslanja do pole dance-a je prošlo (računam 😀 ) preko deset godina. Između sam upisala i završila osnovne studije, a onda i master na DIFu, radila kao trener plivanja, trčanja, zatim otišla u Kinu da radim kao profesor fizičkog, došla na odmor, okušala se u pole dance-u, otišla na Bali, vratila se i nastavila sa pole dance-om. Pole dance sam izabrala zato što je najpribližniji gimnastici, a gimnastika za odrasle retko gde ima. Uz to, želela sam da oslobodim svoju žensku stranu, koju sam često potiskivala iza svoje snage. Valjda sam verovala da ne mogu da budem i snažna i ženstvena 🙂 Ludo, ali tako je. Uz to, pole dance je izazivao moje telo, morala sam da se snalazim i da učim o potpuno novim pokretima i da ih razumem, osetim, savladam, a nekad i ne savladam. I išao je ruku pod ruku sa fleksibilnošću i mobilnošću kojom sam se bavila, a i dan danas se bavim. Kako si se našla na Baliju i tamo bila trener? Kakvo ti je to iskustvo bilo i šta je donelo? Na Bali sam otišla da budem bliže Kini, kada se smiri situacija sa koronom. Ostrvo se zatvorilo i tamo sam ostala 4 i po meseca. Plaže su bile zatvorene, nije to baš bilo potpuno doživljavanje Balija, sa sve turistima, ali je svakako lepo biti “zatočen” na takvom mestu, a ne na užarenom asfaltu. Ipak, u tom trenutku su iz Kine rešili da sve profesore koji ne mogu fizički da budu tu, a nastava uživo je počela, da plaćaju onoliko koliko je propisan minimalac u toj oblasti. To je bilo dovoljno da se preživi na Baliju, ali sam ja htela veću sigurnost i tada sam se upustila u vode držanja online treninga. Počelo je tako što sam ponudila nekim devojkama besplatne treninge u terminima kada odgovaraju i njima i meni, da vidim kako bi išlo i da li se u tome pronalazim. Uporedo s tim, gostima u gostionici, gde smo bili smešteni tadašnji dečko i ja, ponudila sam da besplatne treninge jer smo svi bili vrlo bliski. Time se i dan danas bavim, i jedna od svrha odlaska na Bali i ostanka tamo (pod tim okolnostima) je sigurno bila i ta da pronađem sebe u profesionalnom smislu. Već dve godine razvijam tu priču i koliko znam, jedina sam u Srbiji da se na taj način bavi rastezanjem. Šta misliš da je “rešenje” da se žene aktiviraju i bave sportom? Ne mogu baš da dam “rešenje”, ali smatram da ljudi treba da istražuju, da se pronađu u nečemu. Sigurna sam da za svaku osobu postoji sport, ili fizička aktivnost koja najviše odgovara njenoj ličnosti. To se ne može spoznati ako se ne upuste u traganje sebe i ako ne dozvole sebi da se izraze. Nekome će prijati teretana, nekome plivanje, trčanje, biciklizam, ples, joga, hodanje. Smatram da je mnogima nametnuto da nešto moraju i da pre svega počinju bavljenje fizičkom aktivnosti zbog izgleda. Što i nije pogrešno, ali fizička aktivnosti ima mnogo više doprinosa (društveni, duhovni, emotivni aspekti budu zadovoljeni, a onda kao šlag na tortu dolazi zadovoljstvo sobom). Tako da, ako moram da upotrebim REŠENjE kao reč, rekla bih da je to eksperimentisanje i dozvoljavanje sebi sebe. 🙂 Šta bi žene trebalo da znaju pre nego što počnu da se bave sportom generalno i koji su tvoji saveti odakle da počnu? Potrebno je vreme. Za prave stvari, za zdravlje, za lepotu, za ispunjenost, treba vremena i pomalo odricanja. Odricanja od starih navika, okruženja u kom ne pripadamo, i potpuno oslobođenje kad pripadamo sebi, a onda i takve ljude privučemo. Tako će biti i sa sportom. Treba imati realna očekivanja od sebe, ne odustajati kada je teško, dozvoliti sebi da se trening preskoči, ali se vratiti na put. Najvažnije je imati cilji podeliti ga na manje ciljeve. Svako ostvarenje donosi osećaj koji je zarazan. Počnite od sebe! Pronađi se, pa se ponovo izgubi, pa se opet pronađi. Put je prelep, a kroz kretanje (sport, kako ti kažeš), još lepši. Šta je za tebe progres? Za mene je progres to što ne odustajem. Ponekad mi se čini da sam dostigla svoj maksimum (šta god da je u pitanju), onda mi bude teško psihički, pa i fizički, i čini mi se da dalje ne mogu da dobacim. Kroz sve kraći vremenski period se probudim iz tog lošijeg trenutka, koji se desi kad god mi treba odmor i promena, a možda i ne uviđam, i onda krenem bolje, kreativnije, poletnije, sa mnogo ideja i inspiracije. I to mi je ogroman podstrek i zbog toga sam ponosna na sebe. Ako govorimo o fizičkom progresu, to vidim kroz lakoću izvođenja nekih vežbi, razliku od pre par godina i sada kada su neki položaji u pitanju. Na tvom Instagramu mogu da se vide razni položaji u koje ulaziš i svašta inovativno radiš, da li možeš da podeliš sa nama kako dolaziš do inspiracije, i šta druge žene ne bi trebalo da pokušavaju same kod kuće? Mnogo vremena provodim na telefonu, i trudim se da pratim ljude koji me inspirišu na raznim poljima. Volim da isprobam mnogo toga što mi deluje da ću moći da izvedem, možda odmah, a možda i kroz malo više uloženog truda. Ipak, kretanje mi je u krvi. Ne osećam se dobro kada se ne krećem. Moj trening (za sebe), nije ni toliko konstruisan kao trening, koliko dajem telu ono što mi tada traži. Nekad mislim da mi je potreban odmor, a zapravo bivam sve namrštenija. Onda se pokrenem, nekad i spontano, i na licu mi bude osmeh. Možda sam i sama sebi inspiracija ponekad. Ipak, smatram da su mi velika inspiracija ljudi koje pratim, kojima sam okružena, a najveća ljudi koje treniram, jer sam oduvek trenirala ljude koji su mnogo bolje disciplinovani od mene. I za kraj, šta želiš, hoćeš i možeš? Želim da sebe prihvatim kakva jesam, kao i da se stalno unapređujem u pravcima u kojim želim. Da širim svoje znanje i dalje ga prenosim. Hoću da sam inspiracija za dobro, zdravo i nesebično, ljubavno. I sve to mogu, jer to dolazi iz dubine duše, tako da sam to ja 🙂 A ako bih morala da kažem u jednoj kraćoj rečenici već sam napomenula. Želim, hoću i mogu da se krećem kao voda. […]