Devojke

Devojke

Marija

Anica

Aleksandra

Marija

Nordijsko hodanje mi je mnogo pomoglo, posle operacije, da se telo opusti i da počne da dobija snagu.
.

Nedelja 7:30 h 🙃.

Zvoni alarm ⏰.

Vreme je za trening 🏃️.

Nekada davno bih rekla “ Ooooo, šta mi je ovo trebalo ”. Danas, za mene, ovo je fantastičan trenutak.

Krećem na trening. Ubrzo se nalazim sa sestrom i drugarima iz tima i kreće čarolija. Jutarnja svežina, razgibavanje, smeh i jedno 8 km hoda.

Ja sam Marija 🙋i moja priča počinje pre godinu dana kada sam se našla pred jednim ozbiljnim zdravstvenim izazovom, ozbiljna operacija, posle kojeg je oporavak trajao 5 meseci. Bila sam prilično slaba ali uz snagu volje, vedar duh, moj temperament, podršku porodice, divnih prijatelja i naravno kolega oporavak je išao u dobrom smeru. Oporavljala sam se temeljno i polako. U jednom trenutku, već sam počela polako da radim i da se vraćam u normalne tokove, snažno sam osetila da mi je potrebna fizička aktivnost.

Znala sam da želim .

Znala sam da hoću ali nisam znala šta je to što mogu .

Teretana da povratim snagu 🥊 ?

Ples da povratim gipkost 💃?

Joga da povratim elastičnost 🧘️ ?

Sve je super, svaka aktivnost je odlična.

Pitanja. Pitanja. Pitanja.

Medjutim, u tom mom svakodnevnom razmišljanju, jednog jutra dok sam se spremala za posao na TV-u raportaža za nordijsko hodanje 🥢.

Hm ?

Šta je to ?

Zvuči interesantno ? Vežba se napolju. Vežba se u grupi, sa instruktorom. Vežba se u granici tvojih mogućnosti.

Paa ? Da probam ? Mislim se ja. Što da ne.

Ljudiii 🔊, odmah posle prvog treninga sam znala da je to to. Da je to što ja mogu.

Nordijsko hodanje mi je mnogo pomoglo, posle operacije, da se telo opusti i da počne da dobija snagu.

Mic po mic, zaljubila sam se u ovu aktivnost.

Ona je postala moja opsesija.

Moje vreme ✔.

Mojih 5 sati nedeljno ✔.

Moje Želim ✔.

Moje Hoću ✔.

Moje Mogu ✔.

Možeš i ti 👉.

Pojačaj da se čuje 🔊 #želimhoćumogu 🏀🏃️💃🧘️🏊️🤾🚴️, šta god. Znam da možemo ❤.

Anica

Ceo život dobijam komentare i savete šta treba da radim. To znam i sama. Ali sada sam sama sa sobom i za sebe donela tu odluku.

Ja sam Anica i moja priča počinje u leto 2010. godine. Drugarica me je pozvala na neki događaj na Adi i ja kao ajmo, mislivši da je to neko predavanje „kako sve stići“. Kad ono, tamo sve neki mega giga ultra trkači… Da sam znala, ne bih ni došla! Ipak, pod utiskom kupujem patike za trčanje i pokušavam da trčim sama. Sećam se da sam rekla „lakše je kupiti patike nego istrajati u treningu“. Tako je i bilo, trajalo je možda 2 nedelje, ako i toliko.

Narednih 10 godina samo idem u školu, na faks, na praksu, na posao. Telo mi je postalo teret koji stalno vučem, a patike za trčanje su postale patike za bleju. U međuvremenu ona ekipa je osnovala trkački klub i dosta ljudi im se priključilo.

Lenčarila sam sve do jedne martovske večeri 2020. godine – tu stvar počne da se lomi! Za vreme zabrane kretanja usled pandemije, naišla sam ponovo (po stoti put ☺ ) na reklamu za trčanje baš u onom klubu. Vidim na fotkama da trče i mlađi i stariji, čak i debeli! Kako sam osećala da moje telo više ne može da izdrži sedenje i ležanje i da mu je potreban pokret, odmah sam se prijavila! Znala sam da je najbolje vreme da učinim nešto dobro za sebe bilo odavno, i da je drugo nabolje vreme SAD. Bacila sam se u vatru iako nisam znala kako ću, ali idem pa šta bude.

Bližio se prvi trening a ja nisam imala šta da obučem, stvarno – nemam sportsku opremu, ne znam u čemu da se pojavim. U zadnji čas kupujem XXL helanke bez probanja (!) jer zbog korone to nije bilo dozvoljeno. Jedva stajem u njih. Ok, šta je tu je, idem dalje, bolje završeno nego savršeno. Na prvi trening dolazim u onim patikama za trčanje -> za bleju ->  ponovo za trčanje ☺

A još nikome nisam rekla… ako mi kažu da zbog viška kilograma (u tom trenutku 93 kg) nije bezbedno da trčim, da se bar ne izblamiram.  Međutim, postepeno sam napredovala, bila napolju 3 puta nedeljno, trčeći gledala izlaske i zalaske sunca i bila daleko od loših vesti!

Dok trčim naše sitne početničke metraže čujem neko dete kad kaže:  „Vidi mama bukasti ljudi trče maraton!“  i neke likove sa klupice koji komentarišu: „Au brate vidi ovi trče po ovoj vrućini!“. Tada sam shvatila da nisam više posmatrač i to je bio baaš dobar osećaj! Ja nešto radim i sada mene komentarišu, pa se  spremam čak i na neprijatna dobacivanja, ali na moje iznanađenje nije ih bilo!

Sećam se unutrašnje borbe da li da na jednom treningu po vrućini skinem majicu i nastavim u sportskom grudnjaku.  Vrućina i razum su bili jači! Pomislila sam – ja ovo radim za sebe i nikome ne smetam, sa ili bez majice! Danas se čak osećam sportskije i moćnije u topu. Prešla sam tu igricu. Trčala sam i po kiši, zimi i snegu, doduše malo više obučena ☺  Grejalo me je trčanje.

Želela sam da se osećam bolje u svom telu, da mu pomognem da bude funkcionalno i snažnije.
Htela sam da svakoga dana uložim po malo truda ka tom cilju.
Na kraju sam shvatila da sve to mogu. I idem dalje!

Aleksandra

Jedno jutro sam se probudila i rekla sebi Ako se ja ovako osećam sa 22 godine, šta će biti sa 42 ili 62?

Ja sam Aleksandra.

U tom periodu radila sam kancelarijski posao i došla u fazu da imam razne bolove, u leđima, kukovima, nogama, rukama, ramenima. Ja sam ceo svoj život imala višak kilograma, ali sada više nisam mogla da prepoznam svoje telo.

Privlačili su me plesovi, od modernog, do hip hopa, do baleta, ali uvek sam mislila: ja to ne mogu, nemam dovoljno snage, fleksibilnosti, imam previše kilograma… 

Sa trbušnim plesom sam se srela sasvim slučajno u Egiptu i bila je to ljubav na prvi pogled. Već na prvom treningu bilo mi je jasno da tu postoji nešto za mene, pa sam tu i ostala.

Volim grupne treninge. Jedno je kada na Instagramu vidite savršeno uvežbanu kombinaciju plesačice koja se time bavi 20 godina, a sasvim drugo kada vidite nekoga vama bliskog kako posle mnogo napornog treniranja uspe da uradi nešto fantastično i zasija.

Mnogo se bolje osećam u svom telu. Dopada mi se kako izgledam. Što više treniram, imam više energije i volje za sve druge stvari u životu.