Vaše priče

Devojke

Marija

Anica

Aleksandra

Vera Stričević

Sonja Jelić

Lola Paunović

Aleksandra Sarić

Ivana Milenković

Marijana Maksimović

Ivana Ninić

Lenka Miljković

Nikolina Ćećez

Dušica Ristić

Dušica Ristić

Marija Radojković

Marija

Nordijsko hodanje mi je mnogo pomoglo, posle operacije, da se telo opusti i da počne da dobija snagu.
.

Nedelja 7:30 h 🙃.

Zvoni alarm ⏰.

Vreme je za trening 🏃️.

Nekada davno bih rekla “ Ooooo, šta mi je ovo trebalo ”. Danas, za mene, ovo je fantastičan trenutak.

Krećem na trening. Ubrzo se nalazim sa sestrom i drugarima iz tima i kreće čarolija. Jutarnja svežina, razgibavanje, smeh i jedno 8 km hoda.

Ja sam Marija 🙋i moja priča počinje pre godinu dana kada sam se našla pred jednim ozbiljnim zdravstvenim izazovom, ozbiljna operacija, posle kojeg je oporavak trajao 5 meseci. Bila sam prilično slaba ali uz snagu volje, vedar duh, moj temperament, podršku porodice, divnih prijatelja i naravno kolega oporavak je išao u dobrom smeru. Oporavljala sam se temeljno i polako. U jednom trenutku, već sam počela polako da radim i da se vraćam u normalne tokove, snažno sam osetila da mi je potrebna fizička aktivnost.

Znala sam da želim .

Znala sam da hoću ali nisam znala šta je to što mogu .

Teretana da povratim snagu 🥊 ?

Ples da povratim gipkost 💃?

Joga da povratim elastičnost 🧘️ ?

Sve je super, svaka aktivnost je odlična.

Pitanja. Pitanja. Pitanja.

Medjutim, u tom mom svakodnevnom razmišljanju, jednog jutra dok sam se spremala za posao na TV-u raportaža za nordijsko hodanje 🥢.

Hm ?

Šta je to ?

Zvuči interesantno ? Vežba se napolju. Vežba se u grupi, sa instruktorom. Vežba se u granici tvojih mogućnosti.

Paa ? Da probam ? Mislim se ja. Što da ne.

Ljudiii 🔊, odmah posle prvog treninga sam znala da je to to. Da je to što ja mogu.

Nordijsko hodanje mi je mnogo pomoglo, posle operacije, da se telo opusti i da počne da dobija snagu.

Mic po mic, zaljubila sam se u ovu aktivnost.

Ona je postala moja opsesija.

Moje vreme ✔.

Mojih 5 sati nedeljno ✔.

Moje Želim ✔.

Moje Hoću ✔.

Moje Mogu ✔.

Možeš i ti 👉.

Pojačaj da se čuje 🔊 #želimhoćumogu 🏀🏃️💃🧘️🏊️🤾🚴️, šta god. Znam da možemo ❤.

Anica

Ceo život dobijam komentare i savete šta treba da radim. To znam i sama. Ali sada sam sama sa sobom i za sebe donela tu odluku.

Ja sam Anica i moja priča počinje u leto 2010. godine. Drugarica me je pozvala na neki događaj na Adi i ja kao ajmo, mislivši da je to neko predavanje „kako sve stići“. Kad ono, tamo sve neki mega giga ultra trkači… Da sam znala, ne bih ni došla! Ipak, pod utiskom kupujem patike za trčanje i pokušavam da trčim sama. Sećam se da sam rekla „lakše je kupiti patike nego istrajati u treningu“. Tako je i bilo, trajalo je možda 2 nedelje, ako i toliko.

Narednih 10 godina samo idem u školu, na faks, na praksu, na posao. Telo mi je postalo teret koji stalno vučem, a patike za trčanje su postale patike za bleju. U međuvremenu ona ekipa je osnovala trkački klub i dosta ljudi im se priključilo.

Lenčarila sam sve do jedne martovske večeri 2020. godine – tu stvar počne da se lomi! Za vreme zabrane kretanja usled pandemije, naišla sam ponovo (po stoti put ☺ ) na reklamu za trčanje baš u onom klubu. Vidim na fotkama da trče i mlađi i stariji, čak i debeli! Kako sam osećala da moje telo više ne može da izdrži sedenje i ležanje i da mu je potreban pokret, odmah sam se prijavila! Znala sam da je najbolje vreme da učinim nešto dobro za sebe bilo odavno, i da je drugo nabolje vreme SAD. Bacila sam se u vatru iako nisam znala kako ću, ali idem pa šta bude.

Bližio se prvi trening a ja nisam imala šta da obučem, stvarno – nemam sportsku opremu, ne znam u čemu da se pojavim. U zadnji čas kupujem XXL helanke bez probanja (!) jer zbog korone to nije bilo dozvoljeno. Jedva stajem u njih. Ok, šta je tu je, idem dalje, bolje završeno nego savršeno. Na prvi trening dolazim u onim patikama za trčanje -> za bleju ->  ponovo za trčanje ☺

A još nikome nisam rekla… ako mi kažu da zbog viška kilograma (u tom trenutku 93 kg) nije bezbedno da trčim, da se bar ne izblamiram.  Međutim, postepeno sam napredovala, bila napolju 3 puta nedeljno, trčeći gledala izlaske i zalaske sunca i bila daleko od loših vesti!

Dok trčim naše sitne početničke metraže čujem neko dete kad kaže:  „Vidi mama bukasti ljudi trče maraton!“  i neke likove sa klupice koji komentarišu: „Au brate vidi ovi trče po ovoj vrućini!“. Tada sam shvatila da nisam više posmatrač i to je bio baaš dobar osećaj! Ja nešto radim i sada mene komentarišu, pa se  spremam čak i na neprijatna dobacivanja, ali na moje iznanađenje nije ih bilo!

Sećam se unutrašnje borbe da li da na jednom treningu po vrućini skinem majicu i nastavim u sportskom grudnjaku.  Vrućina i razum su bili jači! Pomislila sam – ja ovo radim za sebe i nikome ne smetam, sa ili bez majice! Danas se čak osećam sportskije i moćnije u topu. Prešla sam tu igricu. Trčala sam i po kiši, zimi i snegu, doduše malo više obučena ☺  Grejalo me je trčanje.

Želela sam da se osećam bolje u svom telu, da mu pomognem da bude funkcionalno i snažnije.
Htela sam da svakoga dana uložim po malo truda ka tom cilju.
Na kraju sam shvatila da sve to mogu. I idem dalje!

Aleksandra

Jedno jutro sam se probudila i rekla sebi Ako se ja ovako osećam sa 22 godine, šta će biti sa 42 ili 62?

Ja sam Aleksandra.

U tom periodu radila sam kancelarijski posao i došla u fazu da imam razne bolove, u leđima, kukovima, nogama, rukama, ramenima. Ja sam ceo svoj život imala višak kilograma, ali sada više nisam mogla da prepoznam svoje telo.

Privlačili su me plesovi, od modernog, do hip hopa, do baleta, ali uvek sam mislila: ja to ne mogu, nemam dovoljno snage, fleksibilnosti, imam previše kilograma… 

Sa trbušnim plesom sam se srela sasvim slučajno u Egiptu i bila je to ljubav na prvi pogled. Već na prvom treningu bilo mi je jasno da tu postoji nešto za mene, pa sam tu i ostala.

Volim grupne treninge. Jedno je kada na Instagramu vidite savršeno uvežbanu kombinaciju plesačice koja se time bavi 20 godina, a sasvim drugo kada vidite nekoga vama bliskog kako posle mnogo napornog treniranja uspe da uradi nešto fantastično i zasija.

Mnogo se bolje osećam u svom telu. Dopada mi se kako izgledam. Što više treniram, imam više energije i volje za sve druge stvari u životu.

Vera Stričević

Kada sam 2015. godine, posle teških i tragičnih porodičnih događaja (pri čemu je poslednji u nizu otišao moj suprug), mislila da je moj život dostigao onu tačku u kojoj se zamrzneš i tako ostaneš, imala sam 60 godina. Malo nije, al’ nije ni jako puno. Sama, tužna, razočarana, na momente ljuta… otaljavala sam dan za danom. 

Privikavala sam se, osvrtala, želela samo da funkcionišem tako i toliko da deca ne moraju da se brinu o meni. I tako prođoše tri godine i ja konačno prihvatim svoj život takav kakav je. A onda, reče moja kuma da je bila na prvom treningu trčanja. Čuj, trčanje! Pa ja sam poslednji put trčala kros u gimnaziji! I uvek mi se to nešto činilo dosadno. 

Spremala sam se da idem za dva meseca kod ćerke u Kanadu, pa možda nije loše da vidim malo te vežbe zagrevanja i istezanja, a između malo trčanja, pa da se tako malo aktiviram u Torontu. 

Prvi trening, a ja istrčah čak 800 metara. Odoh na drugi, treći, sledeći… i brzo shvatim da se radujem svakom treningu. I pre nego što su prošla ta dva meseca, istrčala sam čak 7 km u cugu. Koja radost! Shvatim da se od srca radujem nečemu što sam uradila JA… Da se smejem od srca i iznad svega da su mi nedeljna popodneva, do tada bila veoma usamljena, tužna i teška, postala omiljena jer je vreme treninga. 

Pomerila sam svoju granicu. Bravo za mene. 

Pred sam polazak za Toronto, trener mi ponudi da radimo treninge na daljinu. Zar i to može? I njemu je prvo put, ali da probamo. Slaće mi plan na nedelju dana, ja njemu izveštaj, i tako redom… I bi zanimljivo. Uživala sam trčeći prelepim stazama Toronta, uživala sa ćerkom i njenom porodicom… Pa, hajde da napravimo korak napred. 

Ima jedna velika trka, sa čak 25000 učesnika. Trči se 5 km, polumaraton i maraton. Što da ne, 5 km mogu, trčala sam ja na treningu i 12. Dva meseca do trke, a moj trener kaže, kakvih 5 km, biti na takvom mestu i ne trčati  polumaratonsku trku, nema smisla. Svašta sam pomislila i izgovorila o tom mom treneru… i pristala. 

I naravno, istrčala sam 21,1 km sa 64 godine. Sedam meseci treniranja, od toga 5 meseci sama sa planom mog trenera, i istrčanih svega 370 km. Sreća, radost, zadovoljstvo, neka nova iskustva, mesta, ljudi… Ja sam se pomerila, odmrzla, radila nešto što pre nisam…i svaki svoj trening sam doživljavala kao jedan životni uspeh. A, to i jeste. 

Vratila sam se kući, bila je zima.

Naši treninzi se ni zimi ne prekidaju, pa sam i ja nastavila.

Beše to godina korone, prekid u treniranju, pa čim smo mogli, odmah smo uz sve mere predostrožnosti izašli na stazu. Nije bilo trka, ali smo trenirali kako i koliko smo mogli i trčeći čekali da sve prođe. Ali, tu nije kraj moje priče. Krajem te 2020. godine sam dobila neke srčane tegobe, i lekar mi je zabranio da trčim. Nisam napustila treninge. 

Ja sam hodala. I hodala, i hodala malo brže, malo sporije, i išla hodajući na malobrojne trke koje su počele da se održavaju, sve sa nadom da ću opet trčati. Ali, nije mi se dalo. I nije kraj. Nakon godinu dana takvog treniranja moj trener dođe na ideju da probam nordijsko hodanje. Pozovemo zainteresovane, zima, kiša, led… ne odustajem. I evo me sada, tri godine i dva meseca od prvih istrčanih 800 metara. 

Ne trčim još uvek, ali hodam sa nordijskim štapovima ili bez štapova. Idem na trke, jer uživam u trci, u gradu u kome se nađem, u dobroj energiji i svaki put prolazeći kroz cilj ostvarujem neku svoju novu pobedu. Pre dva meseca sam ishodala 21 km u Mostaru. Bila sam najstarija. 

Sada se spremam za Ohrid, na jesen za Ljubljanu. U mom Somboru sam išla sa štapovima, u Novom Sadu ću hodati i trčkarati 5 km sa mojim desetogodišnjim unukom… I tako dalje… Koliko i kako mogu prelazim kilometre i pomeram granice.

Jednom sam na društvenoj mreži objavila da bih bila mnogo srećna i ispunila još jednu svoju misiju, kada bih pokrenula barem jednu osobu. I jesam. Više od jedne. I nadam se da ću ovom pričom pokrenuti još nekoga! 

Sve je u nama. Godine su samo broj i imamo ih taman. 

Naš trener nas zove svojim pionirkama. U neku ruku to i jesmo. 

I još nešto, kada me bole leđa, noge, ruke… znam od čega je i znam da će do sledećeg treninga proći… Vodim računa o svojim terapijama, konsultujem lekara, i grabim dalje.

ŽELIM, HOĆU, MOGU! AKO MOGU JA, MOŽEŠ I TI! SLEDI ME!

Sonja Jelić

Februar 2021. – Bole me leđa od sedenja na poslu. Moram da promenim nešto. Našla sam na YT odlične vežbe Walk at Home by Leslie Sansone. Vežbaću kod kuće.

April 2021. – Treniram svaki dan 45 minuta. Odlično se osećam. Nisu mi više ukočena ramena. Imam više energije, a počela sam i manje da jedem. Kilogrami silaze…

Jul 2021. – Pre nedelju dana mi je dijagnostifikovan karcinom na grliću materice. Očajna sam. Ne, neću odustati. Treniram i dalje. Dajem sve od sebe da budem u dobroj formi. Imam podršku muža, dece, prijatelja…

Avgust 2021. – Još uvek čekam na termin za operaciju. Teško mi je. Treninzi mi pomažu da skrenem misli… Dobro se osećam dok vežbam.

Septembar 2021. – Zakazana je operacija za oktobar. Treniraću do pred odlazak u Kamenicu…

Oktobar 2021. – Operisana sam, radikalna histerektomija. Ležim u krevetu i sve vreme pomeram svoja stopala, zgrčim ih i opuštam, zamišljam kako trčim… Jedva čekam da se oporavim i da počnem da treniram. Nadam se da će sve biti u redu.

Decembar 2021. – Onkološka komisija je odlučila da nema potrebe da idem na hemioterapiju niti na zračenje. Presrećna sam!!! Ponovo treniram! Doktorka je potvrdila da je moja fizička spremnost bila veoma važna za brz oporavak.  

Februar 2022. – Krenula sam sa ćerkom u teretanu. Trčimo na traci. Jedva čekam lepše vreme da trčimo napolju.

Mart 2022. – Danas sam istrčala 8km prvi put u životu.

Zdravo, ja sam Sonja. Imam 48 godina, udata sam, majka troje dece…

ŽELIM da budem zdrava. HOĆU da istrčim polumaraton jer ja to MOGU!

Ne traži izgovor. Pokreni se. Budi jaka. Budi zdrava. Idemo!

Lola Paunović

Iako sam od detinjstva u sportu (košarka, odbojka), uvek sam bila krupnija od svih, sa konstantnim viškom kilograma. 

Tokom master studija prestajem sa fizičkim aktivnostima uz izgovor da nemam vremena da se posvetim sebi od količine gradiva. Ovo doprinosi još većem gojenju i distorziji mog fizičkog, psihičkog i emotivnog zdravlja. 

Uz nagovor brata, krajem 2020. krećem rekreativno da trčim, prvo kroz Školu trčanja i nakon toga kroz Road Runners-e. 

Dobijam ponovo samopouzdanje. Ali bitka sa viškom kilograma, za koju sada manje marim zato što se dobro osećam u svom telu, se nastavlja. Što je najbitnije, počinjem da volim svoje telo kakvo god bilo znajući da može svašta da uradi.

Krajem juna 2021. sam imala tešku saobraćajnu nesreću, nakon koje sam dva puta reanimirana, imala dve velike operacije, i preležala skoro 3 puna meseca. Zbog ozbiljnih povreda stomaka i ramena, nisam smela da jedem tvrdu hranu, da se sagnem niti da čučnem, a kamoli da počnem ponovo da trčim u skorije vreme. Uz konstantne pretnje lekara da godinu dana ne smem da imam nikakvo opterećenje. 

Iako sam izgubila 26 kg u svemu tome, ponovo počinjem da ne volim svoje telo, što zbog novih ožiljaka, što zbog slabosti koju osećam. Znajući koliko mi je emotivno i psihički značilo trčanje, nakon 6 meseci i na negodovanje lekara, sam krenula u duže šetnje sa psom, nadajući se da telo pamti pretrčane distance i da ću moći da budem u kakvoj-takvoj kondiciji kada mi bude dozvoljeno da se vratim trčanju. 

Uz savete sportskog lekara, i iskusnih trenera (Adžić i Ljubica), devet meseci nakon nesreće (sredinom aprila 2022.) dobijam dozvolu da džogiram tri puta nedeljno po 30-45 min. Prošlog vikenda, deset meseci nakon nesreće, sam istrčala/prošetala svoj prvi polumaraton (02:39:22) i ponovo pokazala sebi koliko fizička aktivnost zapravo doprinosi mom psihofizičkom balgostanju. 

Aleksandra Sarić

ŽELIM HOĆU MOGU je baš moja parola poslednjih 653 dana. 

Tačnije od 03.08.2020. godine kada sam shvatila tužnu istinu da ne živim svoj život, već robujem paklu koji sam sama sebi napravila. 

Imala sam 105kg, bila potpuno nezadovoljna i nesrećna i potpuno neupotrebljiva za svakodnevni život i obične obaveze. 

Ćerkica je htela da nauči da vozi biciklu, a ja sam mislila da ću umreti dok sam pokušavala da potrčim za njom. Taj šamar realnosti je bilo moje surovo buđenje!

Uz, na moj način, korigovanu ishranu, uz mnooogoooo vožnje bicikle, što napolju, što u sobi (još malo pa 20000 km), uz svakodnevno jutarnje druženje na pilatesu… uspela sam da se vratim na svoju devojačku kilažu, i da skinem 45 kg. 

Uspela sam da ponovo budem svoja, nasmejana, zadovoljna. Da se osećam jako dobro u svojoj koži, kako dugo, previše dugo nisam.

I sve to zato što sam ŽELELA, HTELA I MOGLA!

Ivana Milenković

Rekreativno sam krenula da treniram pre par godina jer sam imala par kg viška, a manjak energije i motivacije. 

Pre par meseci, 27. marta u Kragujevcu na ‘Večeri Ginisovih rekorda’ oborila sam Ginisov rekord u disciplini ’25 burpija za što kraće vreme’. Rekord je bio 50 sekundi, a ja sam uradila za 44,04. 

Moja priča sa vezbanjem je počela pre par godina, a priča sa obaranjem rekorda u junu prosle godine kada mi je trener predlozio da to i uradim. 

Moj odgovor je bio ‘ti si lud, to je nemoguce’ ali sam kod kuće ipak probala. 

Vreme i tehnika su bili izuzetno loši. A kada sam dve nedelje nakon toga smanjila vreme za skoro minut, znala sam da hoću i želim to da uradim. Niko više nije morao da me tera niti dodatno motiviše. 

Znala sam da hoću, znala sam koji mi je cilj. Napravili smo plan i krenulo je svakodnevno vežbanje. Usledili su periodi rada na brzini, pa rada na tehnici, pa opet na brzini i tako u krug. Vežbala sam i kod kuće i u sali i na odmoru. Leti na preko 30stepeni, i zimi kada je bilo ispod nule. 

Nije bilo lako i sve vreme mi je bilo u glavi da se spremam za nesto nesvakidašnje. Bilo je sumnji da li ću uspeti ali nema odustajanja – samo plan i disciplina. 

Dešavalo se da sam bila jako nezadovoljna rezultatom i radila iznova i iznova dok ne dostignem cilj za taj dan. 

Kada je određen datum održavanja, sve je dobilo jasnije obrise. 

Naravno, krenula je ogromna trema. Kao rekreativac nikada nisam nastupala pred publikom i to mi je bila najveća barijera. 

Noćima sam brojala burpije u glavi i vizualizovala kako ih radim pred publikom. Vežba je sama po sebi jako zahtevna i to sam shvatila tokom pripremama. Za veoma kratko vreme mora da se vodi računa o tehnici i ispravnosti, a opet veoma brzo kako prosečno vreme ne bi opalo. 

Ne mogu da kažem da me tih dana pred obaranje trema nije pojela.

Bila mi je nepoznanica da li će me trema blokirati ili dati vetar u ledja. I to nepoznato mi je bilo najteže. 

Na sreću, desilo se ovo drugo. Kada sam izašla i krenula da radim nestala je sva trema, fokusirala sam se samo na sebe, dubok udah i svojih 46 sekundi za koje treba da pokazem sve na čemu sam radila prethodnih osam meseci. Osam meseci u 46 sekundi! 🙂 

Ovacije publike su me toliko pokrenule da sam te večeri oborila ne samo svetski, nego i svoj rekord. Tokom pripremnog perioda, najbolje vreme mi je bilo 46 sekundi i to mi je i bio cilj. A uradila sam za 44,04 sekundi! Sve zahvaljujući ogromnoj podršci publike. 

Zahvalnost je otišla i svima koji su bili deo priprema, porodici, treneru, prijateljima, kolegama, drugarima sa treninga. I mom srcu koje je izdrzalo sve to 🙂 

Osećaj nakon obaranja je neopisiv, te večeri sam zivela svoju filmsku priču 🙂 Ali sam dokazala sebi i drugima da je moguće sve na čemu se radi predano i punim srcem. Kod mene je bilo najteže da dođem u stanje HOŽU, a kada sam znala da HOĆUu, onda su ŽELIM i MOGU došli prirodno uz predano vežbanje i disciplinu. 🙂

Marijana Maksimović

Korona, distanca, nema zagrljaja, držanja za ruke, pevanja, igranja… Praznina nakon decenije i kusur aktivnog igranja folklora. Period praznine i “traženja sebe”.
Naučena da funkcionišem u timu, u krugu ljudi koji se čvrsto drže za ruke, našla sam se pred novim izazovom – da nastavim igru sama.
Opanke zamenila patikama, igračku scenu vedrim nebom i trkačkim stazama. Nesigurnost i strah od nepoznatog bili su prisutni, ali želja da nastavim igru veća od svega.
Trčala sam i još uvek trčim, ali nikad nisam sama. Patike, helanke, majica i staza.
Krenem lagano i dok trčim mislim na sve meni drage ljude. Pričam tako sa njima, plešem, pevam i nikad nisam sama.
Kilometar po kilometar, u mislima me prate svi. Bodre me i veruju da mogu da prođem kroz cilj, gde god on bio. Hrabro sam išla ka njemu i uspela sam! Sad su ispred mene neki novi, viši ciljevi. Jača, snažnija i hrabrija nastavljam dalje gradeći nove kilometre sreće.

Ivana Ninić

Ima jedna teška i prelepa pesma, u koju mi staje ceo svet, posebno u onaj stih: „Ja sam počeo da živim kad sam počeo da driblam.“

Imala sam sedam godina kada sam počela da treniram Košarku. Eto, tu je sve počelo, a ono što je kasnije došlo i danas postoji – dugujem lopti. Nije mi dugo trebalo da postanem kapiten ekipe i tu laskavu titulu sam prihvatila sa mnogo odgovornosti. Uvek sam želela najbolje od sebe i ekipe. Sve radosti tinejdžerskog života nisu bile dovoljno dobre da pobede onaj osećaj koji je izazivala lopta u mojim rukama i srce prepušteno parketu. Na pitanje šta ću biti kada odrastem i čime bih volela da se bavim, uvek sam odgovarala isto, bez imalo razmišljanja: „Košarkašica.“

Školu sam volela, ali ni približno kao zvuk škripanja patika, ubrzan puls i adrenalin koji mi je Ona davala. Nastavnici i profesori su umeli da me indirektno opominju da ne mogu ceo život posvetiti sportu i da stvari ne funkcionišu onako kako sam ja zamislila. Nisam marila, ja sam igrala za selekciju Zapadne Srbije i svakim korakom i novim treningom bila sam malo bliže svom snu i obećanju koje sam dala preminulom deki: obući ću dres reprezentacije. Ništa nije moglo da oslabi psihu koja je bila vođena jakom željom i osećanjem koje je bilo nemoguće obuzdati. Trenirala sam bolesna, slomljena, pod visokim temperaturama, igrajući ponekad i dve utakmice zaredom. Već sa trinaest godina sam bila deo prvog tima. Nisam se plašila ničega i mislila sam da mogu sve, samo ako imam loptu u rukama. Moj um je bio nedodirljiv i imao je jednu i samo jednu želju: Košarku. Znala sam da je sve ono što osećam neuništivo i da nema nevolje koja će me ugasiti. 

Osim ako ne slomiš skočni zglob na utakmici. Vrištiš na stolu ortopedije od bola. Ne mislim na nogu, mislim na činjenicu da sam znala da će mi dugo trebati da se vratim i da će mi možda baš ta povreda prekinuti san. Je#ote, skoro sedam godina kasnije, jedva pišem od suza. 

Problem je bio veći od preloma i povređenih ligamenata, nerava i tetiva. Ležao je u neshvatanju i nerazumevanju okoline da ja zaista živim za taj sport i da je za mene ovo najveći poraz u životu. Skoro dva meseca gipsa.

Bože, koliko mi je nedostajao teren. Prvi put u životu sam bila samo gledalac, dok mi je duša umirala u telu. Od tada nije u potpunosti ni živa.  Tom detetu niko nije pomogao da savlada bujicu emocija koje su naišle niotkuda. Svima je bilo žao, ali svi su zaboravili da moja psiha nikada neće biti ista. Od trenera kojima sam bila dobra samo onda kada sam bila i neophodna, preko društva, do roditelja. Nikoga ne krivim, ali volela bih da su mi pomogli. Nisam zaigrala za reprezentaciju, nisam nastavila da se bavim Košarkom, iako sam posle toga bojažljivo pokušavala. Izgubila sam sve. Ne samo da se nikada nisam vratila, moj um je zauvek ostao uništen i od tada živim pod lupom straha – straha od života. Možda sam nekada bila lav, ali danas sam samo obična srna. Toliko toga je došlo od kada je Ona otišla od mene i ja od nje.

Anksioznost. Strahovi. Napadi panike. Osoba koja je nekada smela da grize tamo gde niko ne sme da progovori,

plašila se da ode sama na trčanje. Da trenira. Da pogodi zicer. Da spava bez ikoga u sobi.

Plašila se da nikada nije dovoljno dobra i da nikada više neće biti deo nečega, kao što je Košarka bila deo nje. Plašila se mraka, suza, bola, umora.
Posle dve godine bojažljivog treniranja u sobi, ponovo sam krenula da radim na sebi. Ne samo fizički, sport je najsnažniji prijatelj moje psihe.

Možda nisam postala Košarkašica, ali nikada nisam zauvek odustala od osećaja koji daje fizička aktivnost.

Ako sam ja mogla da se vratim na traku za trčanje, Ako sam ja spas pronašla  u planinarenju, jutarnjem trčanju, vežabama za celo telo, ako sam ja mogla ponovo da uživam u sportu i svemu što on donosi,

ako ga ja danas smatram neizostavnim delom sebe, a  izneverio me i ja njega, onda možeš i ti.

#želimhoćumogu 🤍

Lenka Miljković

Kao i život, konji su nepredvidive i brze žzivotinje.

Ja se veoma bojim i brzine i visine, plus dodajte neizvesnost – haos u najavi. Najbolji način da se izborim sa svojim strahovima je bio da im se na neki način suprotstavim, što sam i uradila, ali su mi konji puno pomogli.

Nije bilo lako, ali sam polako uvidela da to nije toliko strašno kao sto deluje. Vreme, plemenite zivotinje kao i divan trener su mi davali podršku da ostanem u sportu.

Sada kada se osvrnem iza sebe, mogu samo da bude srećna i ponosna, sto sam se odlučila i prošla putem koji sam odabrala, a to je hrabrost i upornost.

Nikolina Ćećez

“Nisam mislila da cu pisati o ovome jer smatram da moja prica nije nista posebno.
 
Moj prvi susret sa trčanjem desio se krajem 2018., nakon što sam ozbiljno depresivna, uzaludno isla kod psihoterapeuta. Ili mi se bar tako cinilo. No jednog dana, dobijem prijedlog za BRC kao vid druženja, uz riječi “Možda si u Beogradu samo za vrijeme studija, možda nećes biti duže, ali učini da se tog perioda sjećas čitav život”.
 
Odem na Dorćol, u potpunosti nespremna, bez odgovarajuće opreme, bez imalo pojma sa čime ću da se susretnem. Tamo me trener Ivan dočeka kao da sam tu već godinama, da mi opremu i uputi me kuda dalje. Zajedno sa Draškom i youngstersima krenem, no međutim, nakon prvog kilometra meni duša u nosu, “o Bože, što li sam došla?”.
 
Odustanem, privremeno, “ma nije to za mene”, ali ubrzo se sjetim da čitav život gledam polumaratonce, osjetim tu energiju izdaleka, divim se i govorim sebi “ovo ćeš jednoga dana biti ti!” Odlučim održati to obećanje i vratim se početkom 2019., krenem u školu trčanja, upoznam Tanju koja me na treningu 4x400m motiviše kao da je maraton u pitanju jer vidi da mi je zaista potrebno.
 
I tako, malo po malo, prva 5ica, pa 10ka… ali nije išlo glatko koliko sam zamišljala da ce ići. Trnovit je bio taj put do prvog polumaratona. Mučila sam ozbiljne muke u glavi, zaglavila sa povredom potkoljenice 7 mjeseci, izgubila ljude koji su mi bili najveći uzori i podrška u žvotu. Vratim se, pa sve ispočetka, opet malo po malo i dođe jun 2021. Beogradski maraton, šta li da ocekujem?
 
Zaista ne znam, ali sam svjesna samo jednog – uz BRC energiju preguracu i najvece muke!
 
Tako je i bilo, moja prva polutka, neviđena borba u glavi, sa nogama.. Ali bilo je lijepo, i čak i poslije prelezane korone i propratnih zdravstvenih problema, ponovim to iskustvo i ove godine, i svake sledeće ću!
 
Zapravo, najbolji dio svega nisu moji pretrčani kilometri, nego ljudi čije nasmijane face “dizu iz mrtvih” i u koje sa ponosom mogu pogledati i reci “kada porastem biću kao vi❣️
 
Zato, hvala Vam Biljana na prijedlogu koji se tada učinio pomalo sasav, hvala ti Ivane, hvala Tanja i hvala cijelom BRC-u sto sam tu gdje jesam!
Život može da me obori milion puta, ja cu ustati. Lijepo je i kada je tesko jer @zelimhocumogu !”
 
Dušica Ristić

Dušica Ristić

Sve je počelo jednog zimskog decembarskog predvečerja, kada sam, na nagovor svoje komšinice, prvi put otišla u trkački klub CAPITAL CREW Belgrade  na Novom Beogradu.

 

Iskreno, bila sam totalno van forme. Bebac je imao tek šest meseci, a dve starije ćerkice od 8 i 4 godine su me vec dovoljno iscrpljivale tokom dana. Tako da sam već do treninga bila preumorna.

 

Razmišljala sam: “Ma probaću, ako ništa drugo imaću tih sat vremena samo za sebe, neka se suprug bavi malo decom, pa i ja imam zivot”.

 

Počela sam da padam u depresiju, ni šest meseci posle porođaja kilogrami ne nestaju, svaki dan iste stvari, noćno budjenje i dojenje bebe, ujutru preumorna, a dan tek počeo!

 

I tako stigla ja u klub, početno predavanje o tome kako izgledaju treninzi, napolju hladno, bare se smrzavaju, a ja spremna ko zapeta puška!

 

Dobili smo motivacione bedzeve NULA STEPEN-i, NULA IZGOVORA! Deluje smešno na prvu loptu, ali totalno ima smisla.

 

Prvi trening i test trka da vide u kakvoj smo formi. Ja nisam uspela ni pola zadate distance da istrčim i eto ga – moje prvo razočaranje 🥺.

 

Ali nisam odustajala, na skoro svakom treningu bila sam među poslednjima u grupi. Ponekad sam bila i na ivici suza, jako sam se trudila da ih sustignem, ali ostajala sam bez daha, svaki mišić na nogama me je boleo i skoro svaki put sam pomislila – “Bože, sta mi je ovo trebalo!”

 

Nisam odustajala, uvek sam isla sam Bojanom (komšinicom). Ona mi je bila podrška i motivacija. Žena već u crvenoj, najjačoj grupi, a ja tek ne početku. Koliko sam puta sam joj rekla, kada porastem, bicu kao ti.😂

 

I tako… prošlo mesec dana, pa prošla i dva, a ja još nisam odustala. Imama dobru drugaricu koja me je uvek pitala kada se vidimo, šta je jel još nisi odustala?😂

Prijavila se i na prvu trku u Bečeju i istrčla svojih prvih pet kilometara na trci. Pošli svi porodično. Ovi moji navijaju, bodre, a meni duša u nosu. Htela sam da odustanem posle svakog kilometra, ali ipak nisam…

 

Kada sam prošla cilj, pa ne mogu vam opisati taj predivni osećaj. Uspela sam, pobedila sam sebe, bila sam tako ponosna na sebe, na sve što sam postigla i što nisam odustala, a bila sam tako blizu. Toliko puta.

I eto me danas, kada ovo pišem, imam jos koji kilogram viška, ali je moje telo dobilo totalno drugačiji oblik. Mišići su izdifinisaniji i ono što je najbolje u svemu – osećam se ponovo živom. Radim nesto za sebe, svije zdravlje, svoj psihički mir i svoju porodicu.

 

Probajte, nećete se pokajati! 

Marija Radojković

Postoje različiti putevi i različiti doživljaji. Mi se često uputimo u nekom pravcu nesvesni svega što nas čeka, ali svesni da ćemo se vratiti drugačiji.

Teško je opisati TO iskustvo koji nastaje u preseku dodira DIVLJINE, visokog nivoa ADRENALINA, privlačnih VISINA, bezgraničnih POGLEDA, neopisivih IZAZOVA, trenutaka prevazilaženja sopstvenog ograničenja i spoznaje osećaja SLOBODE… 

Ne postoje adekvatne reči, samo je sigurno da je OSEĆAJ NEOPISIV, a ISKUSTVO NEUPOREDIVO.

Prvi put sam na stenu Berim (1731 m), koja je na planini Mokra Gora, u blizini Zubinog Potoka i jezera Gazivode, došla kao apsolutni početnik, nepoznavalac takvog sporta, sa strahom od visine. 

Taj strah je bio takav da nisam smela da pređem preko staklenih stepenica u zgradama ili tržnim centrima.  

Na Berim sam došla osećajem i velikom željom da iskusim penjanje via ferrate. Fizički nisam sumnjala u sebe, neko ko je aktivno u sportu ne bi trebao imati problem da pređe sve deonice.

Prva spoznaja same sebe, unutrašnja borba i sve ono što stene nesebično poklone pri penjanju je neuporedivo. Strah je bio prisutan ali i želja da ga prebrodim. Postavila sam sama sebi pitanje na prvoj vertikali i trenutku kada osoba „visi“ čega je mene strah: “visine ili pada sa te iste visine?”. 

Znala sam da je sve obezbeđeno, da su vodiči uz mene, ali ono što se unutar nas desi u tim trenucima je presudno. Bilo je to nekoliko minuta misli, razgovora, a zapravo trenutak odluke da napravim još taj jedan korak, i sledeći, naredni i svaki koji je usledio. 

BIo je to trenutak kada izgovorite “ti to možeš, probaj, hajde”. 

Tada sam osvestila i rečenicu R. Sharme “postajemo neustrašivi onda kada se izlažemo stvarima kojih se plašimo“. Nakon prvog iskustva, usledilo je još dosta sličnih, postala sam ljubitelj stena, penjanja i via ferata, bez ikakvog straha i osećaja da su visine nedostižne.

Promenila sam neka razmišljanja i odnos koji imam upšteno ka životu, danas shvatim da je često život po tankoj liniji, neki bi rekli “granici”, ispunjen svakodnevnim odlukama da ćeš dalje bez obzira na ishod, nepoznatu “destinaciju” koja te čeka. 

Istina, čovek si i uvek postoji odredjen strah u tebi, ali uvek ga nadmaši lična odluka, sigurnost da si baš na onom mestu na kome je potrebno da budeš u tom trenutku. 

Ono što mi se ranije činilo kao potpuno nemoguće, danas je moj izbor, način uživanja, stil života i uverenje da ne postoji nemoguće. Ljubitelj sam via ferrata, planinarenja, kretanja po različitim nadmorskim visinama – nebo je granica! 

Odluka je nastala u prvom dodiru sa stenom i danas se živi, otkrivam svet oko sebe i unutar sebe, sa velikom željom da i drugim osobama budem motivacija da i one mogu.