Joga

May 6, 2022

Ana Milatović: Meni je joga bukvalno spasila život

Razgovarali smo sa Anom Milatović, joga instruktorkom iz Surya joga studija u Beogradu. Kako kaže za sebe ona je nesuđena psihološkinja, zaljubljenica u putovanja, večna istraživačica joge i zaluđenica za poravnanja. U radu joj je najbitnija kreativnost, ako bi održala 5 istih časova umrla bi od dosade. Od skoro mama, prvi put u 43. godini. Ana se prvi put susrela 2005. godine sa jogom i u nju se zaljubljuje na prvu asanu. Prvi instruktorski kurs završava 2006. godine, a drugi 2009. Časove počinje da drži početkom 2010. godine. Od tada sa velikom strašću i ljubavlju prema ovoj disciplini eksperimentiše i isprobava sve stilove joge koji su joj se našli na putu. Vežbala je vinjasa jogu, aštanga vinjasa jogu, kundalini jogu, jin jogu, dživamukti jogu, power jogu, partner i akro jogu i pohađala brojne seminare i radionice. 2012. osniva Surya yoga studio. Naziva ga Surja, što na sanskritu znači sunce, želeći da stvori svetao i topao prostor u kom će se polaznici osećati sigurno i opušteno kao kod kuće. 2014. odlazi u Indiju, u Rišikeš, i tamo boravi tri meseca, učeći Ajengar jogu. Odlazak u Indiju, putovanje, kao i posvećen vežbanje smatra iskustvima koja su je najdublje promenila i uticala na nju. Ana je studirala psihologiju i na osnovu znanja koje je tamo stekla jogu posmatra kao psihosomatsku disciplinu gde se najčistije vidi povezanost, tačnije neodvojivost tela i psihe; joga je za nju alat koji omogućava da radom na svom fizičkom telu menja i svoju ličnost, životne navike, stavove i obrasce ponašanja. Joga je, po njenom ličnom iskustvu – promena. Danas u studiju pored Ane časove drži još 7 stalnih instruktora, vežba se 5 različitih stilova, održavaju se zvučne kupke i časovi meditacije i povremeno radionice vezane za jogu, kao i kurs za instruktore joge. Zašto joga? Zato što je drugačija. Zato što nije samo fizička, već psihofizička disciplina. Jedan aspekt jeste fizički, definitivno se razvijaju mobilnost, snaga i fleksibilnost, posledično smanjuju bolovi u mišićima i zglobovima koji su možda posledica današnjeg načina života, dugog sedenja, slabog kretanja, neprirodnog položaja tela za kompjuterom… I definitivno joga utiče na endokrini sistem i hormone, krvni pritisak i razne fizičke parametre, ali ono što je razlikuje je delovanje na celog čoveka, ne samo fizički, već i psihički. Vežbanje asana ima tri aspekta – jedno je zauzimanje određenog fizičkog položaja, koji se u jogi zove asana. Drugi je obraćanje pažnje na disanje, na kvalitet daha i eventualna kontrola daha. I treći, možda najbitniji, aspekt je pažnja. Recimo u teretani kod mene u kraju, kad stanem na traku ili sednem na biciklu, ispred mene su 3 tv-a na kojima idu različite serije i emisije. I ja namestim brzinu/težinu, odredim vreme i automatski vozim ili trčim gledajući seriju. Tu imam fizički aspekt, možda čak mogu i da dišem na neki određeni način, al pažnja mi nije tu, na tome što radim, eventualno bacim pogled nekad na puls i nastavim da gledam u ekran. E to je razlika. U jogi stalno vraćaš pažnju na sada i ovde, na disanje, instrukcije, osećaj u telu, i ako ti odlutaju misli, a dešava se, naravno, instruktor te stalno vraća da se vratiš u sada, da budeš pažljiv šta radiš i kako radiš. A onda kad si pažljiv na te akcije i reakcije tokom časa svašta se desi i svašta naučiš o sebi. Ili o jogi, pa to posle preneseš i van joga prostirke, što je sva poenta. I to stalno vraćanje u sada generalno poboljšava koncentraciju i van časa joge. Pored toga, već i vrapci na grani znaju da joga pomaže u borbi sa stresom. Ali tu je još jedan psihički benefit. Vrlo često se desi da nam čas joge probudi različite emocije, pa se desi da ljudi u relaksaciji na kraju plaču, smeju se ili izađu sa časa ljuti, a da se ništa osim vežbanja na samom času nije desilo. Recimo da mi prosto ne ispoljavamo sve emocije u svakodnevnom životu, često ih iz raznih razloga potiskujemo. I onda se one “natalože” u telu. To nije nikakav mističan proces. Vilhelm Rajh, osnivač telesne psihoterapije, uočio je nešto što je nazvao “mišićni (ili telesni) oklop”. On je primetio kako su razne emocije blokirane u telu, umesto ispoljene emocije mi zgrčimo neke delove tela i na taj način zarobimo emociju u nama, u mišićnim tenzijama. I onda u jogi radeći svesno i pažljivo sa telom, istežući i opuštajući mišiće, uz konstantnu prisutnost mi te emocije oslobađamo, i to nam donosi olakšanje. I da ne zanemarimo i relaksaciju, koja je obavezan deo svakog časa. Zaboravljamo koliko je bitno da se dubinski i suštinski opustimo, a često nismo ni svesni koliko smo stegnuti i u grču. Ne kaže se džaba da je šavasana (finalna ležeća poza) najteža poza. Nekad nam je izuzetno teško da ne radimo ništa, da ne mislimo ništa, samo da budemo, da budemo prisutni i opušteni. Kako je joga uticala na tvoj život? Meni je joga bukvalno spasila život. Pre joge bila sam u depresiji, patila sam od anksioznosti, terala se da studiram faks iako sam znala da se nikada time neću baviti, bila u vezi za koju sam mislila da je ljubav mog života, a svakim danom mi se pokazivalo i dokazivalo da nije. Teško mi je i da se setim sebe iz tog perioda. A onda je došla joga i malo po malo me promenila. A kad sam se ja promenila i okolnosti su se promenile. Krenulo je sa dobrim osećajem posle časa, sa lakoćom, sa osećajem rasterećenosti i opuštenosti posle časa. Onda je počela da mi menja i život. Moje iskustvo je da ne možeš redovno da vežbaš jogu i budeš nesrećan. Nečega ćeš morati da se odrekneš, joge ili stvari koje te čine nesrećnim. Ja sam dugo godina birala da se odreknem joge. Krenem, idem par meseci, stvari počnu da se menjaju, a ja nisam spremna da se promene, pa napustim jogu. Pa nekoliko meseci ne idem. Pa se setim da sam baš loše i da mi je joga prijala, pa se vratim, idem par meseci, pa opet prestanem. I tako godinama. Do jednog prelomnog momenta gubitka najbliže osobe. Tad sam prelomila, joga je nešto čime želim da se bavim, nešto gde se osećam kao kod kuće, nešto što čini da se osećam dobro i ne želim više da je se odričem. Vratila sam se redovnom vežbanju, završila instruktorski kurs, počela da držim časove, otvorila svoj studio, učestvovala u stvaranju međunarodne škole za instruktore joge i radim najlepši posao na svetu, sa najdivnijim osobama koje znam, divnim kolegama i inspirativnim polaznicima. Da budem jasna, joga nije magični štapić, posle je došla i psihoterapija i različit rad na sebi, ali joga je bila inicijalna kapisla da se trgnem da se ne osećam izgubljeno, joga me ojačala, suočila, gurnula napred da se pokrenem za sve druge stvari. I iz svog iskustva znam koliko je često teško naterati se da se pokreneš i kreneš na trening/čas, koliko mozak može da bude maštovit u traženju izgovora, ali nikad, apsolutno nikad se nije desilo da sam uspela da se nateram, otišla na čas i pokajala se. Šta si od joge naučili? Moja dva omiljena položaja već posle prvog časa joge su bili ratnik 2 i boginja. Joga me je prvo naučila da budem snažna. Fizički, pa se to prelilo na psihički i generalno život. Osnažila me da mogu da se izborim sa životom. Zatim da budem dobro. Da kažem životu da i kad se plašim. Da imam više poverenja. U sebe, u ljude, u život. Da se dobro osećam u svom telu. Da budem prisutnija. Da budem mirnija. Da budem hrabrija. Da će sve proći, htela ja to ili ne. Da je bol nekad dobra stvar. Da je nekad kontrola dobra stvar, ali nekad je bolje prepustiti se. Da budem otvorenija. Da prihvatim sebe i svoja ograničenja bez osude. Da promena obrasca disanja, promena pozicije tela i par asana mogu da mi promene rasoloženje. Da imam moć u sebi da mogu da biram svoje akcije i reakcije, da ne moram da budem impulsivna, mogu ja da vladam svojim emocijama i postupcima, a ne oni. Za koga bi rekla da joga nije? Stvarno ne znam. Sad i kod nas ima toliko različitih stilova da mislim da svako može da nađe stil koji radi za njega. Postoje dinamični i fizički vrlo zahtevni stilovi, postoje lagani i nežni i sve nijanse između. Oni gde je naglasak na fizičkom, oni gde je naglasak na meditaciji, oni gde je naglasak na duhovnom, pa i to sve u varijacijama. Dostupna je i uživo i online, i kraći i duži časovi, i ujutru i uveče. Evo stvarno ne mogu da se setim nekoga za koga joga nije. Nije svaka joga za svakoga, definitivno, ali mislim da sad već svako može da se pronađe u nekom stilu. Postoji joga za trudnice, za starije, za decu, čak i terapeutska joga. Glupo je da kažem frazu da je joga za svakoga, ali stvarno mislim da ko god je zainteresovan može da nađe stil i instruktora koji mu odgovaraju. Možda neće to biti prvi instruktor koga sretne, možda će zahtevati par probnih časova ili meseci, možda će malo lutati, ali pronaći će se. A ti? Kako je joga uticala na tvoj život?  22. maja Želim. Hoću. Mogu. organizuje veliki i BESPLATAN joga događaj u Beogradu! […]
April 6, 2022

Dijana Kocić: Kontinuitet pre epohalnih rezultata

Beogradski trkački klub i Bioderma su pokrenuli projekat Želim. Hoću. Mogu. sa ciljem promocije sporta i rekreacije među ženama bez obzira na godine, kilograme, kondiciju, spremnost… (izaberi razlog) Iz tog razloga, odlučili samo da popričamo sa Dijanom Kocić – pre svega humanistkinjom, a onda brend menadžerkom, travel blogerkom, edukatorkom, content creator-kom, i devojkom koja se može pohvaliti istrčanim polumaratonom. Šira javnost je postala svesna Dijaninog rada nakon što je dala otkaz u Red Bull-u posle 10 godina, i otišla u Tanzaniju da volontira gde je uspela da sakupi novac za renoviranje škole u Aruši. Kako projekat Želim. Hoću. Mogu. ima za cilj da podigne svest o fizičkoj aktivaciji žena, popričali smo sa Dijanom o njenom iskustvu i kako uspeva da uvede aktivnost u svakodnevni život. Pričale smo o školi trčanja, polumaratonu, jogi, Himalajima, meditaciji, a ovde izdvajamo deo intervjua vezan za samu aktivaciju, treninge i naravno – trčanje. Ćao Dijana, za početak kako si uspela da uključiš fizičke aktivnosti u svakodnevni život? Kod mene je ključ bio kad sam shvatila da ne želim da mi fizička aktivnost bude obaveza već prirodni deo života. Pa ću danas, primera radi, pešačiti od grada na sastanke i ispuniti svoju kvotu od 5 km. Ponedeljkom i četvrtkom idem na jogu, sredom ću otići na klizanje. Pustim fizičku aktivnost da “se primi” na različite delove života. Za vikend na primer, odem da se prošetam sa drugaricama na Adu. Želim da aktivnost bude prisutna na različite načine, a ne kao nešto što moram da uradim. Kada izađem, izlazim da bih se izđuskala i izbacila energiju na pozitivan način. Zašto bih izlazila, ako neću đuskati? Važno je pronaći koje nam fizičke aktivnosti prijaju i način kako ih možemo uključiti u svakodnevni život. Sa druge strane, bitno je družiti se sa ljudima sa kojima te stvari možemo da radimo i organizovati se tako da nam fizička aktivnosti bude deo života. Što više aktivnosti uključujemo u život i to na različite načine, to je nama lakše, jer se ne obavezujemo. Sa druge strane bitno je biti fleksibilan. Primera radi išla sam na balet, gde sam mogla da se dogovorim oko vremena i uskladim sa svojim obavezama. Kako si počela sa školom trčanja? Zapravo preko Red Bulla. Mislila sam da ću umreti ako potrčim 5 metara, ali ja sam štreber. Zašto bih se mislila kako da trčim, kad postoji trener koji može da kaže kako šta da radim. Kad sam počela, osećala sam sigurnost najpre zbog načina na koji proces funkcioniše i činjenice da se distance postepeno povećavaju. Upisala sam srednju školu koja nema salu za fizičko, roditelji su me ubedili da sam smotana, jer sam stalno izvrtala zglobove. Nikad se nisam bavila sportom i ovo je bio idealan način da se aktiviram. Šta je ono što bi rekla ženama koje nisu aktivne i kroz šta si ti prolazila na svom putu aktivacije? Što se tiče žena i aktiviranja, iz mog iskustva, nisam se pokrenula dok nisam našla jaku motivaciju. To je za mene bilo kada sam otkrila humanitarnu Red Bull trku Wings for Life, koja je imala za cilj da aktivira ljude da trče za one koji to ne mogu. Kada god sam se bavila sportom, uvek je bilo humanitarnog karaktera. Mislim da je bitno imati cilj dok aktivnost ne postane deo životnog stila. Dok sam bila neaktivna, meni je bilo potrebno nešto što će me pogurati. Po prirodi sam humanitarac, pa je prirodno to i bio moj pokretač. Svako danas može da pronađe sport koji bi mu bio zanimljiv, koji mu prija i u kome može da uživa: bilo da je to trčanje, ples, ili plivanje… Postoji toliko zanimljivih stvari koje možemo da isprobamo. Ubacila sam aktivnost kao deo životnog stila. Biram da prošetam umesto da sedim u kafiću, umesto da odem u restoran sa drugom, vozimo bajs i slično. Kakvo iskustvo je bilo istrčati polumaraton i kako si doživela? Često vidimo epohalne rezultate, a ne pričamo dovoljno o samom procesu. Za svaki lep rezultat, postoji bolan put. Počela sam da se pripremam u januaru, daleko od kuće, ali ono što me je održalo i poguralo jeste grupa čiji sam deo bila. Naša trenerica trčanja je bila u fazonu nemoj da ideš preko svojih granica. Razmišljala sam samo kako ćemo istrčati toliko ako se štedimo. Sada znam da je bolje da motivacija traje, i da je uživanje i kontinuitet ono što nas vozi prema tome da nam sport bude deo životnog stila. Normalizacija burnout-a je sve prisutna, i nije dobra na duže staze.   View this post on Instagram   A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) Važno je da se obavežemo same sebi da bismo istrajale. Nije strašno ne ispuniti cilj, ali je neophodno održati kontinuitet. Ali da je bilo teško istrčati polumaraton, jeste.   S obzirom da trčiš u gradovima koje posećuješ, ispričaj nam kakvo je to iskustvo? Od kad sam počela da trčim, trčala sam u svakom gradu u kom sam bila. To mi je postao ritual i jedinstven način da upoznam grad u kom sam. Mnogo volim da se prepustim trčanju, volim tu spontanost. Najviše volim da trčim ujutru, kada ljudi idu na posao. Baš mi je značajno i dragoceno, i mislim da se totalno drugačije doživi. S jedne strane se osećam kao lokalka, često vidim ljude koji trče, a sa druge upoznam neke ulice i parkiće u koje nikad verovatno ne bih ni išla. Ako se iscrpim, ostavljam sebi prostora i da odmorim u parku, i to me relaksira. Trčanje mi je bilo vid meditacije jer mi umiri misli. Možda na početku počnem da razmišljam o svačemu, ali posle 20 minuta sam preumorna. Koji bi savet dala ženama koje se možda ne usuđuju da trče u stranom gradu? Ono što mislim da je jako važno je biti siguran i imati internet. Moram da znam da se nisam izgubila i kako da se vratim kući. Šta god da radite, prvo testirajte u kontrolisanim uslovima. Sve što sam ikada radila, radila sam na taj način. Uglavnom biram da trčim ujutru, ne moram da istražujem, mogu da istrčim i oko smeštaja. Ako sam dovoljno istražila, idem dalje. Korak po korak, u fazama – malo po malo. Ljudi generalno misle da sam neustrašiva jer često putujem. To su ustvari godine iskustva, inkrementalna povećanja, jer često putujem i često isprobavam.   View this post on Instagram   A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) I za kraj, koji bi savet dala ženama? Rekla bih samo jednu stvar, kada brinemo o svom telu i fizički smo aktivni, to utiče na sve aspekte našeg života. Kad počnemo da treniramo, počnemo zdravije da se hranimo, imamo više energije da se bavimo drugim starima. Kada se neko pokrene za jednu stvar, pokrene se i za ostale. Jedna zdrava navika vuče druge zdrave navike. Fizička aktivnost se odražava na naše psihičko stanje, emocionalno, bistrinu mozga, odnose.. Mala stvar koju uradimo danas može uticati na nas svakodnevno. Primera radi, danas odemo da prošetamo 20 minuta, pa sutra 25, za mesec dana trčimo 5 min… Kontinuitet pre epohalnih rezultata, važno je da sebe da pratimo kroz proces i da vidimo šta je to što nam donosi na dnevnom nivou u svim aspektima života. Hvala Dijani na divnom razgovoru, želimo ti da nastaviš da ostvaruješ svoje snove i mnogo avantura u budućnosti! #POKAŽIDAMOŽEŠ i osvoji vredne novčane i robne nagrade! Pročitaj više […]