Anica

Ceo život dobijam komentare i savete šta treba da radim. To znam i sama. Ali sada sam sama sa sobom i za sebe donela tu odluku.
Pusti video zapis

Ceo život dobijam komentare i savete šta treba da radim. To znam i sama. Ali sada sam sama sa sobom i za sebe donela tu odluku. 

Ja sam Anica i moja priča počinje u leto 2010. godine. Drugarica me je pozvala na neki događaj na Adi i ja kao ajmo, mislivši da je to neko predavanje „kako sve stići“. Kad ono, tamo sve neki mega giga ultra trkači… Da sam znala, ne bih ni došla! Ipak, pod utiskom kupujem patike za trčanje i pokušavam da trčim sama. Sećam se da sam rekla „lakše je kupiti patike nego istrajati u treningu“. Tako je i bilo, trajalo je možda 2 nedelje, ako i toliko.

Narednih 10 godina samo idem u školu, na faks, na praksu, na posao. Telo mi je postalo teret koji stalno vučem, a patike za trčanje su postale patike za bleju. U međuvremenu ona ekipa je osnovala trkački klub i dosta ljudi im se priključilo. 

Lenčarila sam sve do jedne martovske večeri 2020. godine – tu stvar počne da se lomi! Za vreme zabrane kretanja usled pandemije, naišla sam ponovo (po stoti put ☺ ) na reklamu za trčanje baš u onom klubu. Vidim na fotkama da trče i mlađi i stariji, čak i debeli! Kako sam osećala da moje telo više ne može da izdrži sedenje i ležanje i da mu je potreban pokret, odmah sam se prijavila! Znala sam da je najbolje vreme da učinim nešto dobro za sebe bilo odavno, i da je drugo nabolje vreme SAD. Bacila sam se u vatru iako nisam znala kako ću, ali idem pa šta bude.

Bližio se prvi trening a ja nisam imala šta da obučem, stvarno – nemam sportsku opremu, ne znam u čemu da se pojavim. U zadnji čas kupujem XXL helanke bez probanja (!) jer zbog korone to nije bilo dozvoljeno. Jedva stajem u njih. Ok, šta je tu je, idem dalje, bolje završeno nego savršeno. Na prvi trening dolazim u onim patikama za trčanje -> za bleju ->  ponovo za trčanje ☺

A još nikome nisam rekla… ako mi kažu da zbog viška kilograma (u tom trenutku 93 kg) nije bezbedno da trčim, da se bar ne izblamiram.  Međutim, postepeno sam napredovala, bila napolju 3 puta nedeljno, trčeći gledala izlaske i zalaske sunca i bila daleko od loših vesti!

Dok trčim naše sitne početničke metraže čujem neko dete kad kaže:  „Vidi mama bukasti ljudi trče maraton!“  i neke likove sa klupice koji komentarišu: „Au brate vidi ovi trče po ovoj vrućini!“. Tada sam shvatila da nisam više posmatrač i to je bio baaš dobar osećaj! Ja nešto radim i sada mene komentarišu, pa se  spremam čak i na neprijatna dobacivanja, ali na moje iznanađenje nije ih bilo! 

Sećam se unutrašnje borbe da li da na jednom treningu po vrućini skinem majicu i nastavim u sportskom grudnjaku.  Vrućina i razum su bili jači! Pomislila sam – ja ovo radim za sebe i nikome ne smetam, sa ili bez majice! Danas se čak osećam sportskije i moćnije u topu. Prešla sam tu igricu. Trčala sam i po kiši, zimi i snegu, doduše malo više obučena ☺  Grejalo me je trčanje.

Želela sam da se osećam bolje u svom telu, da mu pomognem da bude funkcionalno i snažnije.
Htela sam da svakoga dana uložim po malo truda ka tom cilju.
Na kraju sam shvatila da sve to mogu. I idem dalje!

 

Marija Nikolić
Marija

Nordijsko hodanje mi je mnogo pomoglo, posle operacije, da se telo opusti i da počne da dobija snagu!

Detaljnije »
Anica

Ceo život dobijam komentare i savete šta treba da radim. To znam i sama. Ali sada sam sama sa sobom i za sebe donela tu odluku.

Detaljnije »